Groblje Ljubavi...

Kada kazhem Ljubav,pricham o tebi...Ti to vrlo dobro znash...
A kada mi kazhu Ljubav,ne verujem da si to ti...
Ne verujem zato shto oni ne znaju...Ne znaju tebe...Ne misle na tebe i o tebi,dok to govore...
Tebe niko ne vidi ochima kojima te ja gledam...Ne zbog mojih ochiju,nego zbog tebe,same...
Sama u mnoshtvu ljudi koji te okruzhuju...Jedina...Jedinstvena...
A ipak,sama...Svoja...Bez Ljubavi...
Kazhu da Prava Ljubav,nikad ne umire...
A ja sam video Groblje Ljubavi u svome snu...Od tuge sazdano...Najtuzhnije mesto...
Mesto skovano od zaborava, patnji,suza i bola...Svih ljudi...Rodjenih...I umrlih...
Sanjao sam otvorenih ochiju,proshao pored njega i dok sam prolazio,kao da si me ti,zvala...
Kao da sam chuo tvoj glas...Tvoj glas,neprobudjeni...
Josh mi u glavi odzvanjaju rechi...Rechi nepoznate,bojom krvi obojene...
Rechi koje sa sobom nose miris suza,ostavljenih...Zaboravljenih,od proklete sudbine...Ljudi prognanih...
Na Groblju Ljubavi,zajedno,u paru,upokojenih...Konachno spojenih,ali ne u Ljubavi...Nikako...
Samo u mraku i nishtavilu...
Bez Nagrade...Samo Kazna...
Kazna jer za zhivota nisu jedno drugo nashli...Nisu do Ljubavi doshli...Nisu je prepoznali...
Kao da si me zvala,moje ime,kao da sam chuo...Da si me dozivala...Da dodjem,sa tobom,da ostanem...
Gledao sam,trazhio te pogledom,srcem...Mislima...
Ali te,medju spomenicima,nisam nashao...
Ne...
Samo spomenici bez oblika,svi razlichiti...Bez natpisa i poslednjih rechi,ljudima,upucenih...Uklesanih...
Bez rechi koje bi donele makar jedan trachak svetlosti na ovom mestu,prokletom i hladnom...Mrachnom...
Rechi koje bi u vechnim nocima,barem malo,njihovu dushu prokletu...Obasjale...
Jedino spomenici i trava crne boje,koja ih okruzhuje...Trava od pogreshnih rechi i misli posejana...
Od rechi izgovorenih,pogreshno,zapisanih...Rechi,u pravom momentu,neupucenih...Izrechenih...
Trava koja dok raste,mirisom pohlepe pleni...Pohlepe koja Ljubav,na pravdi Boga,ubi...
I srcima prokletih,ogradu i kapiju nachini...Ogradu koja stoji...Koja govori...
Pazi se i chuvaj...
Dobro pazi da ovde,u paru,ne zavrshish...Pazi se svog zhivota,pazi da te sudbina na tochku zhivota ne prevari...
Pazite oboje...
I opet tvoj glas,kroz maglu...Glas nepoznati...
A znam da nisi to ti...Znam da ti nisi tamo...
Najtezhe je chuti ono shto nikada nisi chuo...
Video,pa makar i dushom,ako ne ochima...Saznao...
Videti nevidjeno,chitati neprochitano...Znati,ono shto samo ti znash...
Ono shto veshto krijesh od sebe...Same...
A kada ti kazhem Ti,a ne nazvah te imenom Ljubavi,mislim na sebe...Sa tobom...
I zashto ja sada,Tebi,pricham o Groblju Ljubavi?
Zashto nisam stavio zarez ispred,Ljubavi,shto bi znachilo da tebe zovem tim imenom?
Jesam li ja osudjen na greshke,ili greshke dolaze same po sebi?
Zashto ja uvek greshim i zashto se greshke nizhu jedna za drugom i ne znaju da stanu?!
Kazhu da se greshke radjaju iz straha,a da je njihova kuma,na krshtenju...Nesigurnost...
Da kazhem da se plashim ne bi lichilo na mene,jer ti znash,iako ne vidish,da mene nishta uplashiti ne mozhe...
Da ne postoji ono shto mene uplashiti mozhe,zbog mene,samog...Da se nichega ne bojim...
A da sa nesigurnoshcu ne kumujem,jer sam ja siguran da je Ljubav,tamo...Tamo...Gde si ti...
Siguran u Tebe,u sebe...Siguran u Ljubavi...Neustrashiv...
Niko i nishta uplashiti me ne mozhe,jer se ja smrti ne bojim...
Ali se bojim da gledam i vidim kako tvoje ochi gledaju strahotu,a tvoja dusha vene i umire zbog mene...
Ili moje greshke...
A tvoje telo,nastavlja da zhivi,kao zombi,bez dushe...Bez tvog srca,Velikog...
Mozhda je sebichno,ali se plashim da gledam kako nestajesh pred ochima mojim...A da sam u tvojoj kozhi,nikako se ne bih plashio...
Mozhda dok to govorim,mislim samo na sebe...Mozhda sam sebichan...Sebichan i samozhiv...
Ali ti znash da bih ja u pravom momentu umro za tebe,za tobom...Zbog tebe...
Samo da ne gledam kako nestajesh,jer bi me to u najvecim mukama,istog momenta,ubilo...
Ti znash da bih se ja borio sa Zmajevima Proshlosti,ujedao,zubima im meso kidao...Makar ih zadrzhao samo jednu sekundu,dovoljno,da ti nachinish taj jedan,jedini korak...Da se spasesh...
Pobegnesh...
Znash da bih sekao,griz`o,i svoju Katanu pregriz`o,zbog tebe...Makar sve zube polomio...Samo zbog tebe...
I sa njom chak i deo svog srca otkinuo...
Ja bih to uradio...Za tebe...
Borio se dok u meni zhivi i zadnji atom,mene,samog...
Zbog milijardu celija koje chine tvoje ime,za sudbinu...Nepoznato...
Jedino se plashim svog neuspeha,da gledam i vidim,kako nisam uspeo...Kako sam zakazao,kada je najmanje trebalo...
Da te spasem,zashtitim,od prokletih,Zmajeva Buducnosti...
Od Zmajeva koji zhele da te uzmu,odnesu,i tvojom lepotom,zamrznu Groblje Ljubavi...
Zbog mene,bez tebe...
I zashto ja sada,opet,Tebi govorim o Groblju Ljubavi?
Zashto to nisam zadrzhao samo za sebe i zhiveo sa tim prokletim znanjem?
To saznanje nije vredno tvojih ochiju,tvoje dushe...Suvishe su tvoje ochi chiste da bi ih ja prljao,ruzhnim i teshkim mislima za koje nisi ni sanjala da postoje...I da sam ja sanjao,video...Da znam...
Zashto imam tu potrebu da sa tobom sve delim,zashto opet radim na svoju,i tvoju,shtetu?
Zar nije bolje neka saznanja zadrzhati samo za sebe?
Ili je bolje podeliti sa tobom,da bi svoj zhivot vishe cenila...Da bi volela...Nauchila da volish...
Mozhda greshim,mozhda to nije trebalo da radim,ako je tako,izvini...Oprosti mi...
Ali ja ti moram dati znanje sada,ovde,pred svima...Moram ti otvoriti ochi...Makar ih suzama otvorila,ja ti moram reci Istinu...
Moram ti pokazati svoj zhivot,moj put...Moju sushtinu...
I oprosti mi ako zbog mene suzu pustish...Oprosti mi svoje suze,mozhda ih nisam vredan...
Obecavam ti,ovo je zadnji put da suze lijesh zbog mene...Zadnji i poslednji put...
Zbog Groblja Ljubavi...

The Last Shall Be First...

Nezavrshen Post...

Dobrodoshli na smetlishte mojih misli...Na otpad mojih osecanja,secanja...
Da,to sam ja...
Izvolite...Udjite...
Dobrodoshli u moj um,osecajte se kao kod kuce...
Mozhda ce vam se svideti,to shto vidite,o tome prichati,preprichavati...
Mozhda cete se zaprepastiti...Zaboraviti da ste bili,mozhda cete vrata za sobom zatvoriti...
I nikad se vishe necete vratiti...
Ali vas,samo jedno,molim...Nemojte da mi sudite...
Nemojte da me mrzite,da me prezirete,iako me,mozhda,ne razumete...
Ne morate da mi verujete,da chitate,da o tome razmishljate,da shvatite...
Samo,nemojte da me mrzite,jer ja za mrzhnju ne znam...Ne znam shta je mrzhnja,prezir,ne znam shta je to zavist...
Ja samo za Istinu i Ljubav znam,od mene se lazh,kao zraci Sunca od vode,odbija...
Tamo gde se lazh kao Istina pretstavlja,ja to vidim,ja znam...
Ja Istinu u moru lazhi vidim,iako je ona samo jedna kap vode,u okeanu koji je okruzhuje...
Zato vas,ponovo,molim,nemojte da me mrzite...Ne znate me,ne znate kako je meni...
Jer,verujte mi...Uopshte nije lako biti ja...
Je l` ste se lepo smestili?
Krecemo...
Dok udaram Katanom u Kamen Mudrosti,buducnost odjekuje na talasima proshlosti...
Opet i ponovo,seku me misli,ne daju mi da dishem,da vidim...Da osecam,da znam...
Ne zhelim da verujem,jer je verovanje zabluda,a zabluda je smrt,veshto odlagana...
To je taj crv koji grize,koji jede...Koji se krije i iz prikrajka jede sva osecanja,svu sushtinu...
Zhivota i zhivljenja...Grize...Jako...Neumorno...
Ne zhelim da se nadam,da od zablude bezhim,znam da cu se na istom naci...
Jer nada nije nishta drugo,nego odraz zablude,u ogledalu...
A iz ogledala ce se pojaviti crv,taj neprijatelj,koji grize staklo,praveci put sebi u bolje sutra...
I ponovo isto...Tishina...Za mene...
Vec vidjeno...
Dok slusham tishinu,vodi govorim...Voda koja teche,koja ne stoji,koja razume...Jedina...
Misli mi jedu mozak,glava mi puca,osecam kao da zheli da se odvoji od tela...Da ode od mene,shto dalje,tamo,negde,gde ce svoj mir naci...
Da li da krenem ka vechnosti,ili da krvlju iz ochiju na Zid Placha,svoja secanja zapishem?
Vracam Katanu u korice i dolinom mrtvih odlazim,jer ja umem samo da krenem,a ne i da zavrshim,to shto sam pocheo...
Moje prokletstvo,moje vidjenje,moja stvar...
Ali znam da ce,vec sutra,biti bolje...
I znam...Da cu Znati...

The Last Shall Be First...

Opet...

Neshto me,opet,tera da pishem...A mozhda je to iz dosade?Ili ne znam shta bih sa sobom...
A o chemu bih ja pisao?Ne znam,a nemam ni chime da razmislim,da bih shvatio...
A pisao sam,nije da nisam...I dan danas se borim sa nekim zmajevima i azhdajama u glavi,ali se plashim da sve to turim na papir,pomislice ljudi da sam josh ludji,nego shto misle da jesam...
I sad bih se frljnuo nekom stilskom slikom,nego,namerno necu...I niko mi nishta ne mozhe...
Jer ja pishem,a kome smeta to,neka pishe sam za sebe...
Ponekad se pitam,zashto ljudi imaju potrebu da bilo shta zapishu?
Pitam se,iako znam odgovor...Ali necu da vam kazhem...
A i zashto bih vam rekao,kad znam,da mi ne biste verovali...Sad,ne znam,da li se pishe "nebiste",ili "ne biste",ali to nije ni bitno,jer ni vi ne znate...
A i iskreno se nadam,da ovo niko ne chita...A i ako ima zaludnih,pa chitaju,trebalo bi da znaju da nemam samo ja problem sa sobom,nego i oni sami,opet,sa sobom...
A to nije isto ono "sa sobom",sa kojim ja imam problem...
Nego,da pokrenem ja neku temu,da ne bude posle,evo ga,opet pishe nepovezano...
A volim ja da pishem,ponekad,nepovezano,da sabiram babe i zhabe...Ko zna shta ljudi pomisle o meni,ali meni je lepo,jer ja to ne znam...A i znam da nije tako,ma shta god mislili,jer sam ja namerno pisao tako...
Nego mene brinu neke druge misli sada...
Interesuje me,a nikako da skontam,koga boli kad doktor seche pupchanu vrpcu,mamu,ili bebu...
Ili nikoga od obadveju strana i ne boli,uopshte...
To nikako ne mogu da skontam...
Mozhda nikog i ne boli,ali to mi je,nekako,nejasno...
Nemoguce da u pupchanoj vrpci nema nervnih celija...Nekako mi je to,neshvatljivo...
I,recimo,sad meni neka zhena kazhe,koja se je poradjala,da nju nije bolelo dok su joj sekli gorepomenutu vrpcu,ja,opet,nikako ne mogu da znam,da li je to bolelo njenu bebu...
Jer,niko od nas se (hvala Bogu) ne seca tog china...
Niti bebe znaju da govore,tako da ne mogu ni da nam kazhu,je l` tako...
A i da govore,mozhda nam ne bi ni rekle...
Htedoh reci,meni ne bi rekle,jer u ovom sluchaju sam ja taj koji razmishlja o tome...
I tako cu ja vechno ostati sa pitanjem,a nikako necu doci do odgovora...
Ma nebitno...Ili se i ovo pishe odvojeno...
Ni to nije bitno...
Ali je bitno to,da kako se radjamo i na koji nachin,dobro je shto i ovako zhivimo,ja kad vam kazhem...
Radjamo se sa mukom,u krvlju,sa bolom...
Namuchimo i sebe i drage nam mame i onda,nastupamo na scenu zhivota,da nastavimo sa patnjama,na ovaj,ili onaj nachin...
I ko kazhe da ne pati,taj lazhe...Taj ne pricha istinu,jer nema toga koji ne pati,ili zbog nechega ne brine...
Nema choveka na svetu,koji ne zna za bol i patnju...
Samo je razlika u vrstama,inache,za patnju svi znamo...I znamo da je ne volimo...
Da je ne zhelimo i da je nismo zheleli,trazhili...A dobili smo je...
Sa njom zhivimo...Sa njom cemo i umreti...
Pitanje je,samo,da li i tu patnju dobijamo u nasledje preko pupchane vrpce,ili prvim udahom na rodjenju...


WuYah...


The Last Shall Be First...