One Gal...

Tishina...Kao slova tvog imena,rechi...
Same se ispisuju na ovom papiru iz svemira...
A tvoje ochi...
Da kazhem da sam vid`o neshto lepshe,slagao bih...
Mozhda cesh reci,lako je tebi pisati...Ti si mnogo ispisao,mnogo prichao u ovom svetu neprilika...Mnogo se druzhio sa papirom iz svemira...Tebi nije za verovati...
Mozhda cesh misliti,ko zna kome i shta i kako si pisao,ti lazhljivche obojen bojama zhivota...
Ko zna koja sam ja po redu kojoj pishesh...I koju lazhesh...
Ali ochi ne lazhu...U ochima se vidi Istina...
A tvoje ochi...Tvoje ochi kao da su ukrale lepotu nebeskih vrtova i spustile je na zemlju da njima plenish i opijash...
Tvoje ochi...Najlepshe ochi,ochi vechnosti...
Jer samo priroda mozhe da napravi stvari koje vechno traju...
A kad je priroda stvarala tvoje ochi,na materijalu shtedela nije...Nikako...
Nego je pesme Andjela spojila sa slapovima zhivota i pretochila u boju Zemlje...
A sjaj sa zvezda pokidala i mirisom ruzha spojila sa tvojim zenicama...

Iako znam da mi ne verujesh,samo te molim da chujesh moje rechi,da vidish slova moje dushe...Da svoju skromnost stavish u prvi plan,da ti bude vodilja u zhivotu...
Jer samo veliki ljudi i najvece zhene nose u srcu vrlinu skromnosti...
I samo skromni ljudi mogu da vole i budu voljeni...
Ali ochi...Ochi sa nekom slatkom tugom gledaju kao da znaju da je tamo,negde,daleko,svetlost koja ti dushu hrani...Te prelepe ochi...Najlepshe...
Ochi iz antichkih vremena,kojima mesto nije u danashnjem svetu ludila...
Ochi koje kao da su u pogreshno vreme rodjene...
Ochi koje ne zasluzhuju da gledaju strahote danashnjeg zhivljenja...
I zhelim da znash da ovo samo tebi pishem,samo za tebe...
Zhelim da te ochi koje me sa starih slika gledaju,vishe nikada ne osete miris suza...
I kad boja sa slika skroz izbledi,te ochi ce biti pune zhivota...
Jer slike mogu ostariti,ali ochi vechnosti nikada ostariti nece...
I kada budesh u sutonu zhivota,te ochi,ochi Andjela ce uvek sijati kao zvezde u jesenjim nocima...

Ja bih mogao danima da pishem o tvojim okicama...
Mogao bih sa uzhivanjem da prosipam slova,da ih slazhem,da opisujem,da o njima pricham,da kazhem...
Kako su tvoje ochi jedine,kako tvoje ochi postoje samo na jednom mestu...
Samo na jednom mestu,jednom malom mestu,pored jednog grada...
Kako si ti samo nezhna zhena,kako kurjaci zhivota ne znaju...Kako ne vide!
Jer ne znaju da vide ono shto tvoje ochi govore dok njima gledash zamishljeno...
Ne znaju kurjaci,jer ne znaju da znaju...Jer ne vide...
Da su tvoje ochi ochi ljubavi i topline,a ne ochi srama...
Ne znaju jer su slepi kod ochiju,jer tvoje ochi dugu iscrtavaju u srcima pravih ljudi...
Ne znaju da je Sunce zarobljeno u tvom pogledu dok si se radjala...
I da sada obasjavaju mrachne noci chistim srcima...

Ako ti ponovo kazhem da ovo,ovako,prvi put pishem,hocesh li mi verovati?
Hocesh li mi verovati ti koja sa napucenim usnama shaljesh pogled svetlosti u ovaj mrachni svemir mashinskog jezika?
Hocesh li mi verovati kad ti kazhem,da tebi ovde mesto nije?Nikako...
Hocesh li mi verovati da se plashim tvog pogleda koji me smrzne dok stojim...
Da se nichega ne plashim,osim tvog pogleda koji mozhe srce da mi zarobi kao pticu u kavezu od medenog pruca?
Koji mozhe srce da mi zdrobi kao nishta,niko,nijedna do sada...
Hocesh li se ljutiti shto opet o tvojim ochima pishem?
Shto se ponavljam i shto ti kazhem da ovaj svemir nije mesto u kome tvoje ochi smeju da borave?
Jer tvoje su ochi veza do tvog srca iskrenog...
A u ovom svemiru zmije otrovnice ce zheleti  tvoje ochi da uzmu za sebe...Da ih popiju u jednom gutljaju i da ih odbace kao otpad...
Da odbace ono shto ne vide i shto ne znaju da vishe od sveg zlata ovog sveta vredi?
Jer je neznanje najopasnije,a zhelja za onime shto nemogu da dokuche najotrovnija...

Nemoj samo reci ko sam ja da tebi bilo shta govorim...Jer to bi lichilo na tebe...
Nemoj mi zabraniti da o tvojim ochima govorim,mislim,razmishljam...
Jer su tvoje ochi duboko u mom srcu jamu iskopale,zarile se,svoje mesto nashle...
Najlepshe ochi,ochi koje dozivaju bolne misli proshlosti...
Ochi koje mi donose slatku bol koja mi kida stomak...
Ochi koje vishe ne vidim ochima,vec vidim dushom...
I ako je kasno dok ovo pishem,iako vishe ne vidim tvoje ochi...
Iako sam napustio mrachni svemir digitala,ja tvoje ochi vidim mislima i srcem...
One su tu...
Ochi koje su ukrale lepotu latica poljskog cveca i sakrile je pod plashtom medenih trepavica...
Nemoj da se ljutish shto ti ovo pishem...
Nemoj da kazhesh kako ja tebe ne znam,a o tvojim ochima pishem...
Nemoj moje rechi da iskrivish da u njima loshu stvar nadjesh...
Jer ove rechi o tvojim ochima pishem...O ochima slatkim,dechijom istinom obojenim...
O pogledu dechijem koji se iz njih promalja dok masku zhene ponosno nosish...

Ako sluchajno ne vidish,ne prochitash moja slova pochetka,znaj da si okice prelepe dzaba zamarala...Chak i da nije tako,znaj da je za mene to jedina Istina,jer sam je iz tvojih napucenih,prelepih ustiju chuo...
A chuo sam ih mislima,jer tvoj glas si na papiru svemira prstima prenela...
Ochi...
Josh ne mogu da verujem,da shvatim,da tako neshto postoji...
Da sam imao chast i srece,barem,da ih vidim...
Da spoznam da ochi od zlata skovane,ipak postoje...
Da saznam da ochi sa dubinom najdubljih okeana,Zemljom,ustvari,hodaju...
Zato sam ti zahvalan,shto si se pojavila i onom koji misli da sve zna,pokazala da zhivi u neznanju...
Da nije znao da lepota chitave vasione mozhe biti zatvorena u dva prekonebeska tela velichine povecih klikera...Da su vredne stvari male,a da u njima najvece stvari staju...
Da je sva lepota poznatog i nepoznatog sveta sakrivena nedaleko od jednog poveceg grada...
Josh jednom hvala...
Hvala shto si mi pokazala svoje ochi...
Slatke...
Prelepe...
Najlepshe...

WuYah...
The Last Shall Be First...

Deca Sunca...

Dobro me slushaj i chuj...
Jer ako Istinu trazhish,samo nju cesh i naci...
A ako je ne zhelish videti,to je zato shto znash da ti nishta dobro doneti nece.
Mnogo je bolje u lazhi zhiveti,samo nju znati.Jer je Istina bolna!
Lazh ne boli,jer je ne prepoznajesh kao takvu.
Lazh je ono shto je za tebe istina,jer ti za drugu Istinu ne znash.
I gle`,tamo,pojavishe se neki ljudi,kazhu mi smo vashi spasioci,a oni koji bejahu pre nas,oni su vas dovde doveli.A mi stigosmo da vas spasemo,da vam zhivot damo...
Ali dobro znaj,kada chujesh ove rechi,znaj da je onaj koji ih govori,ustvari,na Zemlji smrt doneo.Da je on brat Andjela Smrti koji medju nama smrt kao pshenicu poseja.
I kad vidish,da svoga brata ne vidish,znaj da ti je taj brata ubio.
Da te taj Gojom zove,a tebe i mene zove Gojima...
Jer ovaj svet srlja u veliki globalni rat,krvi ce biti,na sve strane pustosh i dim...
Pazi se onog shto ti rechi pricha,shto se posle rata pojavi.
Jer mene tad nece biti,necu biti tu da te uputim,da ti pomognem...
Zato nauchi,znaj.Otvori svoj um,zaboravi sve shto si znala i pochni iz pochetka...
Jer onaj shto nas Gojima zove,pojavice se,iz dima ce se uzdici...
Sa osmehom na usnama,kravatom oko vrata,sa zlatnim rechima u ustima...
Sa vrha piramide na svet ce gledati...
A Goy se pishe ono chime nas on oznachi,a Goy znachi nishta drugo do stoka,goveda...
On stokom zove tebe,mene,sve!Sve koji nisu braca njegova!
I nemoj da te guja ujede,da ga slushash,njegove rechi da poslushash.
Jer njegove su rechi otrovne,ispod dveju izgovorenih,krije se treca koju ti nije kazao.
A ta rech koju je precutao je ono shto ce biti...
Nemoj slepo da verujesh sve shto ti kazhe,nego chitaj izmedju redova.
Jer pred tobom stoji tvoj najveci neprijatelj,pred tobom stoji onaj koji ti je srce pokidao.Otrovao...
Onaj koji rechi u zlato pretvara,a srzh njegove rechi je otrov i jad.
A ti vidish zlato,otrov ne vidish...
Ne vidish jer ne znash.A ne znash zato shto mislish da si obrazovana,da znash.
Ali znaj da neobrazovani mnogo vishe znaju od onih koji su pogreshno obrazovani.
Znaj da tamo gde su drushtvene nauke,tamo neljudi protiv naroda rade.
Jer gde prirodne nauke nachinishe neshto da pomognu narodu,tu se nadjoshe drushtvene da mu dushu uzmu.
Jer nadjoshe se nauchnici da auto naprave i narodu daju,a za njim dodjoshe politichari i ekonomisti da narod globe.Da mu dushu uzmu.Da novac za registracije trazhe,da porez naplacuju,da marzhe izmishljaju.Ta nesposobna smrdljiva govna,ljigava...
Zar nisu nauchnici auto na prirodni gas nashli?I narodu dadoshe vozila da se ljudi voze.
Da zhivotnu sredinu ne zagadjuju,a da se za male pare voze...
A zar se za njima ne pojavishe oni ljigavi pederi shto se po televiziji smeshe,da povecaju cenu gasa,da narod globe?
A narod da lazhu,bice bolje...
Zar ne dodjoshe ti paraziti,koji najvishe tudje pare troshe,da narodu kazhu,da nestaju radna mesta,da oni tu nishta ne mogu.Ali bice bolje,kazhu...
Kako njihova najplacenija radna mesta ne nestaju,chemu oni sluzhe...
Da lazhu.A oni istinu znaju,ali istinu kriju.A istina je,znaj,da bolje biti nece...
Nego ce krv u potocima teci,Zemlja ce goreti,glad,beda,jauci ce se chuti...
Nemoj njih da slushash,nego koristi svoj um.I shto se vishe pravilno obrazujesh,pochecesh sve vishe i vishe lazh da vidish.Gde god pogledash,lazh od Istine cesh odvajati.I dobro zapamti,da se lazh skupo naplacuje,a Istina na poklon daje...
Zato Istina vishe vredi...
A daje se na poklon,jer je tol`ko skupa,da joj se cena odrediti ne mozhe...
Zato nauchi da zhivish shirom otvorenih ochiju,Istinu trazhi,jer te samo Istina osloboditi mozhe.Znaj ko ti o glavi radi.Zato slushaj ove rechi i neka ti u glavi u buducnosti odzvanjaju.
Jer ove ti rechi dajem,dok tishinu slusham kako mi govori,shta ce biti,kako ce biti...
Jer oni shto ti kazhu bice bolje,gore biti ne mozhe,znaj da ne znaju,nego sebe teshe,tebi lazh serviraju da je pozobash kao stoka,kao Goy.Uzdigni se iznad gojeva,gledaj,vidi,znaj...
Lepo je to shto si plemenita i shto sebe zarad vishih ciljeva nesebichno dajesh.Shto svet promeniti zhelish,od njega bolje mesto za zhivot da nachinish.
Ali zapamti,da ljude koji znaju za slobodu,ne mozhesh na silu terati,ono shto ne zhele...
Zar ja da ti pricham o njima,zar ti o njima nishta ne znash?
Ti kao da ne znash da oni ne zhele da se meshaju,sa drugima da zhive?
Ti kao da ne znash da oni slobodu vole,da ne zhele u okove da ih bilo ko stavlja?
Kao da ne znash da je sloboda njihov zhivot?Da zhele da su uvek pod Suncem?
Ne mozhesh menjati nekog,ko ne zheli da se menja.Ko bolje zna od tebe i mene shta je zhivot...
Ne mozhesh naterati nekog da pristupi sistemu kvarnom,poganom,jer je on mnogo pre tebe i mene uvideo da taj sistem ne valja...
Svidja mi se i tvoja skromnost i nesebichnost,ali me ljuti tvoja neupucenost.
Tvoja plemenitost zrachi,ali tvoje neznanje prednjachi...
Tvoja ljubav je velika,najveca...Ali tvoja volja je veca od tvojih mogucnosti...
Inteligencija velika,ali pamet skromna,shto je dobro jer si neispisani papir na kome tek treba pisati...
Sve to te chini tako slatkom,dok se kao Don Kihot borish s` vetrenjachama...
A da ti postavim najprostije pitanje,garantujem da mi ne bi znala odgovoriti...
A pitanje je:"Shta si ti"?
Nemoj da te to brine,vecina ne zna odgovor na to pitanje.A kada svi budu znali taj odgovor,ovaj svet ce biti mnogo lepshe mesto za zhivljenje...
Iako ovaj jezik govorish bolje od mene,teshko da bi znala odgovoriti...
A kada bih znao da ti postavim to pitanje na jeziku Dece Sunca,onda bi sluchajno tachno odgovorila.Jer se odgovor krije u rechi koja ima znachenje odgovora,a ta rech ima znachenje odgovora samo na  jeziku Dece Sunca...
Ali jedno,opet ti ponavljam,zapamti i uvek znaj!
Decu Sunca nikad ne mozhesh pokoriti...
Zar ja da ti pricham o njima?
Zar ti ushtogljeni pederi nisu kazali da mozhe,kako mozhe...
Zar ti "obrazovani eksperti drushtvenih nauka"nisu kazali kako je to moguce...
Zar ti vojnici Babylona nisu sve objasnili?!
Jer ma koliko Deca Sunca bila neobrazovana,ona znaju vishe od tebe i mene.Njima "pomoc" nije potrebna,ona pomoc ne zhele.Ona znaju za slobodu,znaju za Sunce!Znaju shta je zhivot i sushtina zhivota,iako im nije jasno shta je integracija,kao shto nije ni meni!Jer ova Zemlja je nasha,gde god da smo,mi smo na njoj,tu smo...Deca Sunca ne zhele nametanje lazhnih vrednosti,jer ona znaju shta je ispravno...
Znaju za pravi put zhivljenja...
Jer njihov simbol je SUnce!
A Sunce je simbol slobode!Simbol koji zrachi,koji zhivot daje.Simbol koji Istinu na nas shalje!Najjache nebesko telo u nashem solarnom sistemu,nebesko telo koje zhivot i slobodu daje.To je ono za chime zhude oni koji su zatvoreni,vezani,utamnicheni...
Zhude za trachak svetlosti sa Sunca,zhude za Suncem...
Ali ni upola nije toliko opasno biti fizichki zatvoren,koliko je opasno biti zatvoren u svome umu.Biti taoc svog uma,njegov zatvorenik.A Deca Sunca nisu nikako to...
A ako ime za njih trazhish,nadji ga u Suncu.Nadji ga u imenima "SunLight","SunRise","Sunshine","Sunflower","Sun Truth"nadji ga u najjachem pojasu na Suncu,nadji ga u onom shto se zove "Corona"...
Jer su Deca Sunca,nishta drugo nego "Children Of D Sun"!

WuYah...
The Last Shall Be First...

Reinkarnacija...

Mrak...
Crni,mrkli mrak...
Shta se deshava...Gde sam,ko sam...
Imam misli,osecam ih,ali kako,shta...Ne znam!
Ne znam ni ko sam ni shta,ni otkud ja ovde...
A gde sam ja to,ustvari...
Samo mrak,crni,najcrnji mrak...
Chekaj...
Shta je ono...
Neka svetlost...
Gde sam...
"Dobrodoshao na Pochetak"!-reche dubok glas,meni nepoznat,rechi nepoznate.
Shta je ovo samnom,shta se deshava...
Vidim oko sebe,ali sebe ne vidim...
A znam da bi trebalo da postojim,mada ne znam ni ko sam ni shta sam,ni odakle ovde!
Ne vidim svoje telo,ne osecam toplotu,ne osecam hladnocu,nishta ne osecam...
Ne znam ni kakvo telo treba da imam,ali znam da sam neshto meni nepoznato...
Nemam secanja,nishta ne osecam!
Proziran,bez granica i ogranichenja!
Ali vidim i chujem...
Vidim sve oko sebe,samo sebe ne vidim.
Samo mrak i neke svetlucave tachke u daljini...
Ispred sebe veliku plavu loptu,samo nju...
U daljini jak sjaj,koji u talasima obasjava ovaj prokleti mrak...
Vishe nisam mogao da izdrzhim...
Iz sveg glasa povikah:
What a fuck is this,where am I!?
"Prebaci ga na ovaj nash jezik,nishta ne razume"reche opet onaj glas"i daj mu Znanje da nas Vidi".
Ispred mene se ukazashe dve prilike...
Svetleli su nekim chudnim sjajem.
Jedan je imao orla na ramenu,u levoj ruci shtit u desnoj neshto nalik struji,kao da je grom uhvatio i zarobio u svom dlanu.
Velika bela brada,na glavi kaciga na kojoj je neki znak u obliku 6 jednakostranih trouglova koji su spojeni u celinu,tako da zajedno chine "shestougao" koji je ispresecan linijama po sredini.Na kacigi veliki rogovi...
Odeca mu je od nekog krzna,braon boje,na nogama chizme od istog materijala,koje su izvezane trakom nalik "rimljankama".
Gornji deo prsluk,donji nalik suknji.
Drugi je bio isto odeven,u krznu crne boje,samo shto je u rukama drzhao neki svetleci mach.Na kacigi isti znak,na ledjima okachen veliki shtit zlatne boje,ista bela brada.
Bili su nalik jedan drugom,ali ne i isti,ogromni,snazhni...
Ko ste vi,shta se ovo deshava!?Gde sam?!Kako ovo govorim,koji je ovo jezik?!
"Ja sam Svarog,stvoritelj svega shto postoji,tvoj otac,kao i otac celog tvog naroda"-reche onaj sa machem u rukama.
"A ja Perun,Bog Groma,tvoj Bog,Bog tvog Naroda,zashtitnik hrabrih i mudrih."
Ali gde sam ovo ja,shta je ovo?!
"Ti se nalazish u kosmosu,odmah iznad tvoje planete,na kojoj si ranije zhiveo"-reche onaj sa machem u rukama,Svarog.
"Vishe nisi tamo,zato shto si danas umro,sada je tvoja dusha u kosmosu,chekash da te vratimo u neko drugo telo.To je ono shto vi na Zemlji nazivate reinkarnacijom.To je tih 21 gram koje telo izgubi na tezhini posle smrti.To je duh koji vi ljudi imate u sebi.Ono shto nazvaste softverom,koji je samo pozajmljen da bi upravljao hardverom.Sada si ti,ustvari, to."
"Da li se secash nechega sa zemlje"-upita me Perun.
Ne,ne znam nishta,nishta mi nije jasno.
"Naravno da neznash"reche on"niti cesh znati i secati se svega ovoga shto se ovde deshava.Samo cesh se probuditi u novom telu,bez secanja i osecanja i pochinjesh sve iz pochetka da uchish,da nauchish da osecash."
"Pre ove inkarnacije,tvoj duh bio je izgubljen u kosmosu,i ukraden od nas,tako da si zavrshio kod tudjih bogova,nisi bio sa svojim narodom koji smo mi stvorili.
Zato nas nishta nisi razumeo u pochetku.
Ali sada znash.Ovo je tvoj jezik,jezik tvojih bogova,tvoga naroda.
A tvoj narod je jedan jedini.Narod Slovenski,danas podeljen i rascepan na razlichite izmishljene "nacije" i podeljen kroz razlichite vere,od svojih bogova otudjen.
Zato ste slabi,zato se i sami delite medjusobno,zato vas drugi dele."
Ne razumem nishta,ne znam o chemu prichate!
"Razumecesh"reche Perun"sve ce ti se vremenom samo kasti".
"Nekada smo zhiveli sa vama na Zemlji,medju vama shetali,mi koji smo vas stvotili,"reche Svarog"a onda smo otishli,a vi nas zaboravili.Prihvatili tudje bogove,koji su vam u krvi i smrti nametnuti,a nas zaboravili,od nas se otudjili..
A mi smo jedini koji vas vole i koji se brinu o vama,koji ste na sve strane rasuti.Moj narod,koji sam stvorio,narod Atlantide,narod Slovenski.
Narod koji je prezhiveo najvecu prirodnu katastrofu na planeti Zemlji,narod koji je opstao posle Velikog Unishtenja".
"Sve cesh to kasnije videti"nadoveza se Perun"imamo josh malo vremena,a onda cesh morati nazad u novo telo,telo novorodjenog deteta.Ali pazi,ovo ti je poslednji test,poslednja shansa.Mnogo si loshih stvari za zhivota uchinio ljudima,koji to nisu zasluzhili.
Ako i ovog puta ne nadjesh pravi put,put zhivota,put bezuslovne ljubavi,tvoja dusha bice zauvek unishtena."
Ali kako to da uradim,ne razumem?
"To je tvoja volja,tvoj,samo tvoj put,morash naci sam put Istine.To ti mi ne mozhemo pokazati,ne mozhemo te nauchiti.Chak i da ti kazhemo,da te nauchimo,usmerimo,ovoga se necesh secati kada se budesh probudio u novom telu.Kada budesh svojim duhom udahnuo zhivot novorodjenchetu."
"Dosta priche"reche Svarog"vreme je da ti pokazhemo kako si zhiveo,na kakvoj planeti si zhiveo,kako cesh zhiveti,shta te cheka za novog zhivota.Pokazacemo ti Zemlju sa koje si ovde stigao,a onda cemo ti pokazati planetu Mandur,na kojoj zhive ljudi slichni vama,koje smo mi po vashem liku i nalichju stvorili.
Onda cesh sam odluchiti,gde da te vratimo da pokushash da se iskupish za prethodni zhivot medju tudjim narodom koji si zhiveo.Idemo prvo na Zemlju.Krecemo!"
U sledecem trenutku bili smo na Zemlji.
"Nishta ne brini,oni nas ne vide"reche Svarog."
Gledam...
Ljudi nekud zhure...
Namrgodjeni,bezhivotni...
Svuda haos,ljudi se ubijaju.Ljudi lazhu jedni druge,varaju.Na sve strane crni dim...
Gledam...
Vidim deca umiru od gladi,planeta plache,njene suze niko ne vidi.Ljudi Zemlju truju,ljudi truju jedni druge.Svuda nemiri,protesti,ratovi,haos...
Shta je ovo?!
"To je ono do chega si ti doveo zajedno sa tvojim prethodnicima i onima koji ostashe posle tebe"!-reche Perun.
NEEE!!!
To nisam ja...To nisam ja uradio,nisam!Ne znam...Ne secam se!
NECU DA GLEDAM!
"GLEDAJ,VIDI,ZNAJ,PRE RODJENJA ZNAJ ONO CHEGA SI TI DEO,ONO DO CHEGA SI DOVEO SA TVOJOM BRACOM IZ DRUGIH NARODA.GLEDAAAJ!"-povika Perun.
Bombe na sve strane lete...Brat na brata puca!
Zhene ne poshtuju sebe,slepo veruju u ono shto vide na televiziji duboko ubedjene da rade ispravno,zato shto su deo sistema,zato shto je to "normalno",tako im je recheno...
Mushkarci zhene ne vole zbog njih samih,mushkarci zhene ne poshtuju...
Gledam...
Nema ljubavi,samo lazh!Samo mrzhnja i korist,na sve strane zloba i zavist!
Gledam ljudi umiru od izlechivih bolesti!Ljudi umiru od heroina...
Za njima umiru njihovi blizhnji od tuge!
Ljudi dizhu ruku na sebe!
Ljudi su zatvoreni...Inteligencija po zatvorima trune!
AAAAAAA!!!!!!!
Gledam ubijaju nerodjenu decu,ubijaju trudne zhene!Unishtavaju genijalne umove pre rodjenje!
Da mogu da plachem,zaplakao bih!
Policajci hapse svoju bracu,misleci da su bolji od njih samih...
Gledam brat brata iza reshetaka zatvara,slepo verujuci da radi ispravnu stvar...
Misleci da je od njega bolji!
Gledam...
Bolesne kojima se gasi sjaj u ochima!
Oni koji znaju,kriju od onih koji ne znaju,lazh im kao istinu serviraju,jer znaju da je moc,istinu znati i za sebe chuvati,a drugima lazh umesto nje dati...
Od njih prave lekove skrivaju,u rukama im otrove daju!
Svuda metezh,lazh,otrov...Gledam...
Jedni se iznad drugih postavljaju,na njih sa visine gledaju...
Ljudi sa greshkom u glavi,ovaj svet vode!
Ugnjetavaju pametne,ubijaju vizionare!Ubijaju one koji za svoj narod rade!
Svuda lazh...Otrov...Smrt!
Svoje lichne nedostake na narodu leche!
Gledam...
Politichari lazhu,bolje bice kazhu...
Lazhu,ljude svadjaju,dva brata zarad politike na nozh dizhu!
Pred narodom "svadju" prave,narodu se iza ledja smeju,novac mu iz ruku otimaju...
Iz ustiju narodu zalogaje kradu...
Kao braca rodjena po sumnjivim restoranima i kafanama,lichne poslove ugovaraju...
Gledam...
Religije otudjuju ljude od Istine prave,ljude od Zemlje otudjuju!
Sveshtenici narod lazhu,iz grudiju dusu mu uzimaju...
Zemlja od otrova plache!Planeta je otrovna,ljudi se od nje otudjili...
Ljudi Zemlju truju,unishtavaju,truju!
Zashto,zashto,zashto!!!???
"Zbog onoga shto se zove novac!Zbog onoga shto smrdi,a vi mislite da je dobro,da je lepo!
A nije,jer lepe stvari ne smrde,nego mirishu!Zbog onoga shto je krvlju natopljeno!"-povika Svarog.
"A ti si bio najveci ljubitelj zlata i novca!Gledaj decu kako umiru zbog tebe!Gledaj smrt zbog tvog novca!Ti si jedan od najjachih bankara koji je svet otrovao zajedno sa svojom bracom i bankarima pre tebe!GLEDAJ!!!"
Vidim...
Banke ljudima zhivot uzimaju.Ljudi zbog novca i propasti na sebe ruku dizhu!
Banke su ih dovele do toga!Samo se novac i bogatstvo poshtuju...
Banke od ljudi na prevaru dushu uzimaju!Svuda sirotinja,jad,jedino se novac poshtuje!
"GLEDAJ GDE JEHOVA I ALAH NARODE LAZHU!GLEDAJ IZMISHLJENE BOGOVE KAKO NA RACHUN VERE OD LJUDI ZADNJI NOVAC UZIMAJU!GDE SE LAZH SKUPO PLACA,A PRAVI BOGOVI KOJI NOVAC NE TRAZE VISHE NE POSTOJE!GLEDAJ SVOJ NAROD SLOVENSKI"!
Gledam...
Moj narod,Slovenski...
Odakle mi suze ne znam,ali na zemlju padaju...
Negde tamo gde bi trebalo da su ochi,tamo su samo suze...
Moj narod Slovenski!
Medju lazhnim bogovima razapet,brat na brata ruku digao!
Plachem...
Vidim...
Kroz suze gledam...
"GLEDAJ DRINU!GLEDAJ ONO SHTO JE REKA,JA SAM JE STVORIO!GLEDAJ!
VI REKU GRANICOM NAZVASTE,NAROD MOJ PODELISTE!
A SAMI GRADOVIMA IMENA DADOSTE!
OD VELESA DO TRIGLAVA,VASHIH ISTINSKIH BOGOVA SLOVENSKIH!
A ONDA SVI ZABORAVISTE I TRIGLAVA I VELESA,PERUNA I SVAROGA,BELOBOGA I CRNOBOGA,HORUSA...
SEBE U DRUGE NARODE PREVEDOSTE,ZA JEHOVU SE U KATOLIKE I PRAVOSLAVCE PRETVORISTE!ALAHA ARAPSKOG NA ARAPSKOM ZOVETE,PERUNA SLOVENSKOG ZABORAVISTE!DRUGI NARODI POSTADOSTE,SAMO SLOVENI DA NE BUDETE!JEZIK SVOJ ISKRIVISTE,U TUDJE IH PRETVORISTE!
OD SVOG SE RODA ODRODISTE!"
Gledam gde majke u crnom svoju decu oplakuju...Gde deca za roditeljima plachu...
"GLEDAJ KAKO TE TVOJA "BRACA" SA ZLATOM ISPRACAJU,SA ZLATOM KOJE SI OD LJUDI POKRAO!GLEDAJ TVOJE TELO POGANO KAKO U ZEMLJU SPUSTAJU,KAKO O DEOBI TVOG BOGATSTVA RAZMISHLJAJU!
GLEDAJ I VIDI POSLEDNJI PUT!DANAS JE DAN KADA SI UMRO,DAN KADA CESH SE PONOVO RODITI!GLEDAJ,JER JE TO ZADNJE SHTO CESH NA ZEMLJI VIDETI!"
Odjednom,kao blic iz foto-aparata,videh jaku,najjachu svetlost..
U sledecem trenutku,vise nismo bili na Zemlji...
"Sada smo na Manduru,gledaj sada,vidi,oseti,znaj!"-gromkim glasom reche Perun.
Gledam...
Gde ljudi u slozi zhive,gde nauka i tehnologija zhivot u rukama svojim drzhe...
Gde deca bezbrizhno zhive,sa majkama po livadama trche...
Gde komshija komshiju bratom zove,gde se Svarog i Perun velichaju,gde ih ljudi u srcima nose...
Gde je nebo bistro,gde zdrava voda pored kuca teche...
Gde ljudi jedni drugima pomazhu,gde se planeta Majkom zove...
Vidim gde se devojke i momci za ruke drzhe,u belim haljinama odeveni,pogledima jedni druge za chitav zhivot trazhe...
Gde Sunce energiju daje,gde vazduh za otrove ne zna...
Gde novca nema za kojim ljudi trche,gde se ljudi dobrovoljno bez naknade javljaju,da drushtvu sluzhe...
Gde se deci u shkolama prava Istina daje,gde nema zatvora,gde od srece svima ochi kosmichkom toplinom sjaje...
Gde zatvora nema,gde ljudi samo za slobodu znaju...
Gde su ljudi u glavama slobodni,gde ljudi mocnicima i novcu ne robuju...
Gde zhene za dijamantima ne zhude,gde televizija zhene ne truje...
Gde se poshtuje znanje,a ljubav u sefovima chuva...
Gde lazh ne postoji,gde je Istina svima dostupna...
Vidim kako bolesnih nema,kako nauchnici i doktori ljudima zhivot daju...
Gde banke ne postoje,gde politika nikad vidjena nije...
Gde svako radi ono shto najbolje ume,gde pogreshnih ljudi na pravim mestima nema...
Gde struchnjaci na svojim mestim sede,gde rade ljudi od struke,gde se odredjena mesta ne chuvaju za odredjene ljude...
Gde lekari leche,pisci pishu,profesori decu uche,gde ljudi sa greshkama u glavi ne postoje...
Vidim kako ljudi nemaju mana,jer svako radi ono za shta je rodjen...
Gde lazhne odgovornosti nema,jer niko greshku uchiniti ne mozhe...
Gde povlashcenih parazita nema,gde je svako pred svakim isti...
Gde sveshtenika nema,gde je svako sveshtenik za sebe...
Vidim kako crkava nema,jer je svaki chovek crkva za samog sebe...
Gde oruzhje ne postoji,gde droga izmishljena nikada nije...
Gde otrova samo za otrov ima,gde zhivotinje pored ljudi u harmoniji zhive...
Vidim kako se ljudi poshtuju zbog njih samih,vidim kako zavisti,zlobe,ljubomore nema...
Gledam sa osmehom na licu,kako sam odluchio na kojoj cu se planeti ponovo roditi...
"Dosta"-reche Svarog,i opet smo se nashli u kosmosu...
Opet lebdimo na onom istom mestu,sa leve strane vidim Zemlju,sa desne Mandur,svetlo plave boje...
"Sve si video,sve smo ti pokazali"reche Perun"sada je vreme da odluchish na kojoj planeti cesh zhiveti.Neka ti bude zapisano u genetskom kodu,da Istinu trazhish.Ovo ti je poslednja prilika,posle nje,nema ispravke!"
"Dok budesh prelazio sa ovog mesta do novog tela"nadoveza se Svarog"put ce biti prijatan,kao da prolazish kroz neki tunel.Posle toga,prepushten si sam sebi.Od tog momenta,sve je na tebi.
Danas je *.Jul 197*.godine 03:03 chasova izjutru,po zemaljskom vremenu.
Uskoro cesh biti ponovo rodjen.Samo je josh ostalo da izaberesh planetu...
Reci nam,hocesh Zemlju,ili Mandur?"
Kao grom iz vedra neba povikah:
HOCU NA MANDUR!!!
"Naravno da hocesh,ali Mandur se treba zasluzhiti.Zasluzhi,pa onda trazhi.
Za tebe imamo kartu u jednom pravcu za Zemlju.Pripremi se..."
To je poslednje shto sam chuo,a onda propadanje u nekom tunelu...
Tunel valjkastog oblika,na sve strane neke boje i to...
Crvena,Zhuta,Zelena,Crvena,Zhuta,Zelena,Crvena,Zhuta,Zelena...
Shta li znache ove boje...
Kakve su ovo boje...Boje chega...
Koje su ovo boje,koje je njihovo znachenje...
Da li neshto meni znache,da li ce mi znachiti,hoce li te boje imati nekog uticaja na moj zhivot,ili su tu,tek tako...
Odjednom jak bol u predelu grudi...Chuje se prasak,kao da me je neko udario veslom po ledjima...
Bole me ledja,bole me grudi...
Opet mrak...
Chujem neki jak plach,dechiji plach...
Vuuuaaaa,Vuuuuaaa,Vuuuaaa...
Da li to ja chujem sebe?!Da li sam to ja!?
"Chestitamo gospodjo,dobili ste zdravog i pravog sina,a koliko ce ostati zdrav,videcemo,Hehehehe...
Dugachkog 51 santimetar,i teshkog 3 kilograma i 450 grama.Sada je tachno 03:05 izjutra.Zapishite vreme rodjenja,sestro."
Ko je sad ovaj peder,shta li sad pa on `oce,protrcha mi ova misao kroz glavu...
I onda opet tishina...I opet Mrak...Tishina...Mrak...

WuYah...
The Last Shall Be First.....

Kako Je Nastao Sex ( Pricha O Kokoshki I Jajetu ) ...

Step right up...Step right up...
Come on,come ooon...
Come and see Mysteries of the World...
`Ajdeeee!?
Stvarnooo?
Da,be,brate!Letz go...Sad!
Idemooo!

Mnogo puta postavljano pitanje,i ko zna josh koliko puta ce ljudi postavljati samima sebi...
Shta je starije,kokoshka,ili jaje?
Shta je starije...Ako je kokoshka postala ,ili ti nastala od jajeta,a to isto jaje morala je da snese i na svet donese kokoshka,dolazimo do toga,shto bi nash narod nazvao "Vrzino Kolo".
Ja u sushtini ne znam ko je Vrza,a ni kakvo je to njegovo kolo,ali to bi otprilike znachilo da je to krug koji nema kraja,a ni pochetka.Nego da ostavimo mi Vrzu da on igra svoje kolo,pa da vidimo kakve odgovore na to nudi draga nam nauka.I josh da vidimo,shta ta ista nauka kazhe na ovo pitanje,koje na prvi pogled,ili dvogled,deluje nereshivo za nash primitivni mozak.
Nauka kazhe otprilike ovako...
Bila je tu neka evolucija,pa se tu menjali razni organi,neki se gubili,neki usavrshavali.Oni koji su nepotrebni,ili su nestajali,ili se menjali...
Znaci i kod zhivotinja i kod ljudi,stalno je dolazilo do nekih promena.
Tako da,po svemu sudeci,verovali,ili ne,prvo je nastala kokoshka.
A ta drevna kokoshka,verovatno se rodila na neki drugi nachin,da ne kazhem opilila...
Ona nije nastala na danas vec tradicionalni nachin iz jajeta,nego je nju draga joj mama rodila na neki drugachiji nachin.
Ili je rodila vec zhivu,ili u nekoj opni,ili shta ti ja znam vec.
E sad,ova vec rodjena i odrasla jedinka kokoshke,gore pomenuta,shvatila je da nema vremena da nosi pile u stomaku mesec dana,pa da ga rodi,nego mora da ga na ovaj svet donese ranije,pa neka se ono samo "doradjuje".A to sve zbog toga shto nije imala vremena za odrzhavanje trudnoce,jer je morala da se snalazi oko hrane,a i da ne postane nechija hrana.
Tako ona u svome genetskom kodu,ili ti DNK,programira sebe da pochne da nosi jaja.
I tako...Iako ova pojava nije reshena ovako brzo,nego se pripremala generacijama pre ove nashe kokoshke,ona je to svoje prvo jaje rodila,ili ti snela u delicu sekunde...
Sve shto je pripremano hiljadama godina unazad,desilo se u jednom trenutku,rodjeno je prvo jaje!
Zashto je za nas bitno ovo prvo jaje?Pa zato shto smo mi samim tim reshili vechitu misteriju o tome,ko je stariji,jaje,ili kokoshka.
Znachi,kokoshka je starija,jer je ona vec bila rodjena,ali ne iz jajeta i tu nema dileme...
To smo reshili,mada meni tek sad nishta nije jasno...
Po gore navedenom naslovu,koje veze imaju kokoshke i jaja sa tim?
Bash nikakve!Ipak cu ja ovo da nazovem,"Promashena tema"...
Ili ipak necu,mnogo ispisah,ko ce sve ponovo da pishe...
Polako cu to ja da vratim na pravi put,u prave tokove...
Samo josh da vidim kako...
Koje veze imaju kokoshke,jajca i ljudi?
Bash nikakve...Ako josh dodamo i sex na to,sad sam vec zbunjen...
Sad ne znam vishe ni o chemu sam pocheo da pishem...
Ma nek` ide zhivot,shta sve ne znam,pa zhivim.Nauchicu valjda...
Sex kao pojava se javlja samo kod ljudi,na taj nachin.Znachi nema ga kod zhivine,niti kod drugih zhivotinja.Samo kod ljudi,na celoj ovoj planeti.
Kako nam je rekao nash staaaariii pametnjakovic Darvin,i njegova teorija evolucije,koja se i dan danas naziva teorijom,mi postadosmo od nekog tamo majmuna,ovakvi kakvi smo.
Ne znam za vas,ali ja se sa njim ne bih meshao.On mozhda jeste i postao od istog,ali to je vec njegovo pravo.Kao i mnogi koji vode ovaj danashnji svet,pa je ovakav kakav jeste.
Nego da ostavimo mi majmunolikog Darvina na miru,nek` on igra kolo sa Vrzom,mozhda neshto i nauchi.
Verovali,ili ne,chak ni on nije verovao u tu svoju teoriju.Ali je zato plasirao nama,po odredjenim direktivama,da mi verujemo u nju.I tako nas po shkolama uche,da smo postali od majmuna.Blago njima,kad im je tata majmun...
Nego da se vratim na temu...
I dok zhivotinje uprazhnjavaju sex samo po potrebi,radi opstanka vrste i da bi prenele svoju DNK dalje kroz hodnike vechnosti,mi ljudi to radimo i bez nekog uzvishenog cilja.Ne trazhimo razloge i opravdanja,vec to radimo iz zadovoljstva.Chak se i kroz generacije usavrshavamo,koristimo sve novija i bolja pomagala i shta ti ja znam josh.
Sad sam shvatio,zashto tolk`ko napisah o kokoshki i jajetu.
Oni su primer nastavka vrste i primer sexa sa ciljem.Nisu samo kokoshke takve nego ceo zhivotinjski svet.
A nas su uchili da smo i mi neka vrsta zhivotinje...
Kako sad to?Pa mi to radimo iz zadovoljstva,a druge zhivotinje zbog nastavka vrste.I to sve zhivotinje na planeti...
To nas dovodi do zakljuchka,da mi nemamamo nikakve veze sa zhivotinjama na ovoj planeti,pa chak shta vishe,kao i da nismo sa ove planete,toliko se razlikujemo.
Mi smo stranci,shto bi se reklo.Barem da imamo veze sa biljkama,ali nemamo ni sa njima.
Tol`ko o tvojoj teoriji,Darvine...Eve ti ga na!(Prevod:Izvoli Darvine,uzmi ga.)
Oni koji znaju mnogo o tome,kazhu da ljudska DNK (DNK je zhenskog roda,pazi ti to,Hmmm...),sadrzhi samo 5 procenta "aktivnih podataka".Tako da za kloniranje choveka,potrebno je izdvojiti samo 5 procenata DNK.Za ostalo kazhu da je "otpad"...
Ko zna shta se sve skriva u tih 95 procenata.Vreme ce pokazati svoje,josh nije ispitano kako treba...
Josh i kazhu neki od njih,da je nemoguce da se je tako kompleksna DNK formirala bez "uticaja sa strane".Tipa evolucija i ostalo.Barem nije moguce na ovoj planeti...
Nego da se manem ja nauke,mnogo je dosadna.A i shta ja znam o tome,ja sam polu-pismen,a i pomalo tupav,kad malo bolje razmislim.Ponekad se pitam,chime sam to razmislio i shvatio da sam tupav.I za to treba mozga...
Zashto da se manemo nauke?
Zato shto ona ne mozhe da nam objasni postavljeno nam pitanje.
Suvishe je "mlada",da bi nam dala odgovor o tome kako je nastao sex.
Za takvo kompleksno pitanje,moracemo da se obratimo veri.Ona je starija od nauke,verovatno vishe zna.Poznato je da stariji znaju vishe od mladih.
Ionako tupava nauka tvrdi da Zemlja postoji 4.5 milijardi godina.
Ja ne znam ni sa kol`ko nula se to pishe.A starija i pametnija vera nam kazhe,da mi,i sve oko nas,postojimo negde oko 6.000 godina i da je Bog stvorio sve za 7 dana.
Uh,sad mi je lakshe.Ovo 7 dana i 6.000 godina mogu vec nekako da shvatim.
Potrudicu se i shvatiti,znam da hocu...
Bolje je verovati,nego znati,ja kad vam kazhem.
Opet otstupih od teme.Da se vratim nazad.Pozhuricu polako...
Da bi smo dobili odgovor na ovo pitanje,obraticemo se jednoj od najstarijih verskih knjiga.Poshto je Islam nastao negde u 7-8 veku nashe ere,obraticemo se starijoj.Naravno to nije ni Hrishcanstvo,nego jedan njegov deo.
Uglavnom su mnoge danashnje vere nastale od tog dela,tako da su u sushtini slichne.Danashnje vere su bratske,jer imaju istog tatu.
A taj njihov tata je ustvari ono shto se zove Stari Zavet.
Stari zavet je nastao od starih pricha,preprichavanih generacijama,sve dok ih neko nije zapisao i nazvao verom.To su priche iz Vavilona(Babylon=Sistem u kome zhivimo koji ce morati da "padne"-rekoshe Raste),Egipta i ostalih starih civilizacija.
Jedan primer,ali vredan za to je Veliki Potop.Opisan je u Kuranu,Bibliji i na svim stranama sveta.Ustavri,ti opisi su sve plagijati "Priche o Gilgameshu",koja je zapisana u starom Vavilonu,koji se je nalazio na teritoriji danashnjeg Iraka.
Odakle sad Irak...
Josh malo pa cu pocheti i geografijom da se bavim,a nikako onime shto treba!
Gde je ovde sex,je li?!
Nebitno,potop jeste bio,kazhu stare civilizacije shirom sveta.Znachi bio je,nema dileme...
Evo na primer ja,kad sam bio mladji,bavio sam se tim stvarima.Samo shto sam tada vishe verovao u Novi Zavet,a za Stari sam mislio da su neke glupe priche,koje nemaju veze sa zhivotom...
Onda sam odrastao i vremenom shvatio da sam bio u zabludi.
Stari Zavet je tachniji od Novog,samo shto je u to vreme rechnik bio uzak,pa nisu mogli da nam objasne kako treba.Nisu mogli da zapishu kako jeste,nego su pisali uskim rechnikom i njime objashnjavali kako su znali,umeli i mogli.
Shto se tiche Novog Zaveta,ili ti Jevandjelja,ono je plagijat prve lige.Mnogo puta preprichana pricha pre Isusa,shirom lepe nam Zemlje.
Pisan je 70-ih godina prvog veka,a ne u "vreme Isusa Hrista",za koga ne postoje pouzdani dokazi da je uopshte postojao.Pre bi se reklo da je pisano da ljudima daje lazhnu nadu,da ih drzhi mirne i da im obecava brda i doline.I dok oni zhive u zabludi,manjina koja ih jashe,mozhe da im radi shta hoce.
Ta manjina zna da ce oni biti "dobri",jer ce se plashiti Boga.
A ja kazhem sledece...
Kad neki arhitekta napravi neku zgradu i ona se srushi i pobije ljude,on odgovara za svoj pogreshan projekat.Tako da ako nas je taj,ili taj Bog napravio takve kakvi jesmo,to je njegova greshka,ne nasha.A On je svemudri,Svepametni i ostalo...
Zashto nas je onda napravio ovakve,sa greshkom?!Njegova odgovornost,njegova dela!
Da ostavim Boga ja da on radi svoj posao,i da se vratim na temu.
Shto se tiche Boga,ja bih pre rekao da je to neka zhena,jer zhene imaju moc stvaranja,a ne mushkarci.Verovatno je to centar nashe vasione,koja se zove "Mlechni Put",kao ona chokoladica,Millky Way...
Kazhu da je tamo neka VELIKAAA Crna Rupa,a zna se ko ima crne rupe,mushkarci ih nemaju.
Reshismo i tu misteriju,sad znamo da je Bog,ustvari,Zhena...
A sad,direktno na temu,vishe nema otstupanja,nema povlachenja...
Stari Zavet kazhe,da je u pochetku bio neki Eden (Raste ga zovu Zion=Zajon),i da su tamo zhiveli neki Adam,koga je Bog napravio po,kako se kazhe i u Kuranu i Bibliji "po nashem izgledu"...
Kako to sad "po nashem izgledu" kad je Bog samo jedan?!
Ne znam,nije ni bitno,tako tamo kazhu,Bog jedan,a Bog napravio choveka po njihovom nalichju...
Nebitno.Puni su paradoksa,ovo je samo jedan od njih,a to je vec druga tema.
Poshto je napravio Adama od zemlje(zemlja je chak i dobra,mogao je svashta da uzme kao "materijal za gradju"),od njegovog rebra,pravi Evu...
Meni ovo mirishe na genetski inzhinjering,ne znam za vas...
Poshto ih je napravvio,on im kaza:
"Jedite svuda shta god hocete,samo jabuke sa drveta Znanja nikako ne pipajte"
Dobro,nije bash tako rekao,ali otprilike tako.
Medjutim,Eva je htela bash tu jabuku da DA Adamu.
I oni odu do drveta znanja,kad tamo pogani Djavo zvani Shejtan,pretvorio se u zmiju...
Zamislite u zmiju...
I naravno,ta zmija je pochela potsvesno da kopka Evu.Nashta li je potsetila zmija...
Nemam pojma,imali su listove i ona iAdam,nije mogla nikako da vidi.
I tako pogana zmija ubedi Evu da jede jabuku sa drveta znanja.Ona uzme jabuku,i `ajde shto je ona jela,nego ja DALA Adamu...
Obratite pazhnju na ovo DALA,namerno sam napisao velikim slovima.
I Adam sav srecan shto mu je Eva DALA,pochne da ripa i djipa (ripa=skache,djipa=josh vishe skache) po Edenu.
Medjutim,sve to vide Svemoguci,i izbaci ih oboje da tumaraju svetom.
Drugim rechima reko im je:
"Marsh odavde,pa se j***** na nekom drugom mestu,kako znate i umete."(ne voli sex,pa to ti je)
I oni odoshe,poslushashe ga (i to su ga poslushali i vishe nego shto treba),izrodishe decu i tako nastade nash ljudski rod.
I to sve zahvaljujuci Evi,Zmiji Poganoj I Jabuci,a ne zato shto je Eva DALA Adamu!
Naravuchenije,ali samo za prethodni pasus,da nije bilo zmije i Eve,ne bih ja sada kucao ovde,a ne biste ni vi chitali ove gluposti.
Mozhda niko i ne chita,ali neki Moderator ce morati,da vidi da l` ima ruzhnih rechi,da l` mozhe da se postavi ovo kao Blog.
Opet je zhena (Eva) zasluzhna za sve,pa neka posle neko kazhe da zhene ne valjaju.
To ja "nevaljam",a ne zhene...
I eto,tako je bilo,prichaju stari ljudi.Posle toga se je sex uprazhnjavao maksimalno mnogo,usavrshavao,doradjivao...
Ali bitno je da je sa njim sve pochelo i da se i dan-danas odrzhao i dalje traje.Ako ste mislili,da To nisu radili u antichkim vremenima,grdno ste se prevarili.Vidite da jesu,samo shto nisu pisali u originalu,nego kroz prichice za malu decu,pa sad ja tu moram da tupim mozak i deshifrujem njihove misli.Ali nemojte da im zamerite,rech SEX nije postojala u to vreme.Tako da nisu mogli ni da je napishu.Od tada postoji onaj izraz,"Zabranjeno Voce",a svi znamo da je to voce najsladje.A to voce je Evina...Jabuka,naravno!
Da ja ovo polako privodim kraju,vec je kasno,ustajem rano,radim ujutru.
Mozhda sutra neshto i dopishem,doradim,preradim,ali za vecheras je dosta...
Za kraj samo da reshimo josh jednu misteriju i odlazim,mame mi...
Josh jednu,najbitniju,oko koje ljudi najvishe lome mozhdane vijuge.
A to je,da li postoje vanzemaljci...
Da biste reshili ovu misteriju,nemojte da piljite u nebo svake vecheri i da chekate da neshto vidite.Dovoljno je samo da odete do kupatila i nadjete ogledalo.Bacite pogled na njega (mislim na ogledalo,ne na mushki polni organ), i tamo cete videti vanzemaljca...
Izvucite pouku,ako mozhete,ako ne sve zaboravite,kao da nije ni bilo.
Ali vas molim,nastavite da jedete Jabuke!
Pouka ovih glupih misli i razmishljanja,poremecenog uma je:
Hvala ti Bozhe,ili ko god vec nas je stvorio,shto si nas napravio ovako jeburljive!
Tol`ko od mene.Over Now!
`Aj` uzdravlje!


WuYah...
The Last Shall Be First...

Krvavi Mesec...

Kao da chujem kako kaplje proshlost,negde tamo,u daljini…
Osecam kako mi trnje para ochi,ne vidim svoj odraz u ogledalu,a znam da sam tu negde…
Napolju neka tama…
Samo se nazire Krvavi Mesec i poneki zrachak crvene boje,koji bezhi sa Meseca i dok udara u zemlju,kao da peva neku svoju pesmu…
Trazhim sebe na slapovima zaborava,zhelim josh jednom da udahnem dah zhivota,koji sam izgubio negde u detinjstvu…
Ne!Ne zhelim!Ne zhelim da se secam,ne zhelim!
Ne zhelim stara secanja,bude mi nova osecanja.
Setim se ljudi koji mi nedostaju,a kojih vishe nema,koje sam ispustio pored puta, zhivljenja,prokletog zhivota…
Ne zhelim stare slike kojih vishe nema!
Jer u mojoj dushi je mrak,najcrnji.Ne osecam vishe nishta…Ne zhelim!
Vishe ne osecam ni taj podmukli nozh,koji mi stoji u ledjima,od krvi zardjao.Taj nozh koji nisam zheleo,koji nisam trazhio…
Vishe se i ne secam ko je taj nozh tu zario.Samo znam da je tu,i da ga nosim sa sobom…
I kroz hodnike zhivota,uvek se nashao josh po neko,da dohvati taj prokleti nozh,da ga josh dublje zarije,kao da trazhi moju dushu.Kao da mozhe da je nadje…
A niko i ne zna moju dushu,ne zna shta je moja dusha…
Ne zhelim vishe da mislim.Ne zhelim da osecam,jer osecanja vishe nemam.
Samo zhelim da legnem.Da spavam…Pa makar se sutra i ne probudio!
Makar vishe ne video svetlost dana,briga me!Ne treba mi ni dan,ni noc,nishta mi ne treba!
Ne zhelim da slusham vishe buku ljudi,koji mnogo prichaju,a malo kazhu…
Koji samo prichaju,a nishta ne rade.Ne zhelim!
Gde su svi oni ljudi iz proshlosti?!Gde su nestali,meni dragi?
Zashto su se mnogi promenili,od sebe pobegli,od mog se srca odvojili?
Zashto smo svi mi ljudi,a zashto je tol`ko teshko biti chovek?!
Necu da pishem.Ne zhelim.Zashto bih pisao,kada znam da ne zhelim da prochitam to!
Samo hocu da legnem,da gledam u plafon,da ne mislim ni o chemu…
Dok me san ne savlada.Taj retki gost kome se radujem,kome se nadam…
I hocu da zaspim!Zhelim da spavam!
Pa makar se sutra i ne probudio!
Makar nestao bez traga,kao da nisam ni bio!
Makar niko ne zaplakao zamnom,makar nikome ne nedostajao…
Ionako ni mene niko pitao nije,kako cu ja bez njih kada odu!
Da li je bolje otici,ili ostati,dok drugi odlaze?
Da li je najsebichnije otici,a ostaviti one koji ostaju da pate!?
I opet vidim Mesec.Kroz prozor…
Krvavi Mesec…Nikad nije bio ovakav…
Kao da zheli da udje kroz prozor,da mi neshto kazhe…
Tishina!Slushaj…Chujesh!?Kao da neshto govori…Kao da neshto kazhe…
Ne mogu da zaspim…Ne mogu…
Neshto mi je govorilo:”Ustani I Izadji Napolje”…….
Ustao sam,obukao se,uzeo Katanu i izashao na ulicu.A napolju kisha lije,”kao iz kabla”.Skoro da se jedva nazire ulica i ljudi koji trche,kako bi se od kishe sakrili.
Ali meni kisha ne smeta.Ja volim kishu.Navikao sam na nju…
Kako sam zakorachio na ulicu,pao sam.Noge su me izdale,odjednom,nisam znao shta se deshava.
Opet i po ko zna koji put,osetio sam ukus mokrog asfalta u ochima.Licem okrenutim ka zemlji,lezhao sam na asfaltu…
A kroz glavu,neke misli…
Da li se sve ovo deshava sa nekim razlogom,ili sami krojimo svoju sudbinu?
Razmishljam i lezhim,bujica kishnice prelazi preko mene…
Znao sam da ce ovo biti noc,kada ce se sve promeniti…
Brzo sam ustao,rukama sklonio vodu sa lica i krenuo prema gradu.
Ispred mene se ukazala shiroka ulica,sa prelepim drvoredima.Sa obe strane,po trotoarima,stajalo je prelepo drvece.Kapi kishe odbijale su se sa listova,koji su poigravali dok se crvena svetlost,koja je dolazila sa Meseca,odbijala od njih.
Napravio sam nekoliko koraka i zachuo oshtri zvuk kroz vazduh.
Jedino shto sam video kako se crvena svetlost odbija,kao od ogledala,i baca zaslepljujuci odsjaj…
U sledecem trenutku,Katana mi je bila u rukama i jakim udarcem odbio sam shuriken,koji je bio upucen ka meni.Odjeknuo je zvuk chelika u kishnoj noci.Odbijeni shuriken poleteo je ka betonskoj ogradi okolnih kuca i okrznuo crnu machku po repu,koja je bezheci od kishe,hodala po ogradi…
Krenuo sam josh dva koraka napred,a onda…
Jako cepanje vazduha i 6 istih svetlosti ka meni…
Na trenutak,slika je stala…
U delicu sekunde uochio sam josh 6 shurikena,kako lete prema meni.
Taj delic sekunde,kada slika staje,dovoljan je pravim ratnicima da odluche shta ce sledece uchiniti.Napornim treniranjem se stiche ovaj fenomen “zamrzavanja slike”.Fenomen za koga znaju samo retki…
U sledecem momentu,Katana je letela kroz vazduh,a odbijeni shurikeni razleteli su se na sve strane.Dok su leteli,kidali su lishce,pucala su stakla na okolnim kucama.
Stao sam u gard,sa machem ispred sebe i ochima “shetao” po okolnim zgradama i drvecu…
Uochio sam njih 7,iako su se kretali nechujno i bili majstori u sakrivanju.
Pocheli su da silaze sa drveca i sa krovova,onako,jedan po jedan.Gledao sam ispred sebe,stajalo je njih 7,svi su bili tu.Znao sam ko su…
Bili su to Shogunovi ratnici,7 crnih nindzi,poznati po svojoj veshtini i snazi.
Za njega su zavrshavali prljave poslove,koje Samuraji zbog kodeksa chasti nisu mogli.
Radili su za novac,a takvima nishta nije sveto…
Bili su strah i trepet u gradu.Svi su znali za njih,svi su ih se bojali.
Krenuli su na mene.Pochelo je machevanje.
U vazduhu se osecao miris chelika i miris uskoro prolivene krvi…
Okruzhili su me ispruzhenim katanama,koje su im “lezhale” na levoj ruci.
Opet su napali,ali ja sam ih odbijao,leteli su machevi kroz vazduh.
Nisu mogli nikako da mi pridju i zadaju barem jedan udarac,kojim bi me zaustavili.
Ponovo su se okupili oko mene u krug,u formaciju za grupni napad.
Istovremeno su podigli macheve visoko,ne bi li me napali odozgo,gde necu moci sve da ih odbijem.Ali zaboravili su jedno…
Zaboravili su,sa kim imaju posla.Vratovi su im ostali nezashticeni…
Kruzhnim okretom,otsekao sam im glave jednim udarcem…
Dok su glave letele kroz vazduh,njihova tela ostala su na nogama.Iz vratova shikljala je krv u talasima.Onako kako njihova srca chine poslednje otkucaje…
Stajao sam nepomichan…
Katana je bila spushtena,tamo gde se zatekla poshto je poletela i poslednja glava…
Dok sam  vracao Katanu u korice,u istom trenutku tela svih njih,pala su na zemlju oko mene.Pratio ih je zvuk zlatnika,koji su odzvanjali po asfaltu…
Bio sam okruzhen gejzirima krvi,koji su se polako gasili…
Njihova krv se slivala u oblizhnji slivnik,a ja sam nastavio da koracham dalje…
Znao sam da je ovo noc smrti i da vecheras Shogun mora umreti…
Shogun je bio najjachi ratnik u gradu.Okruzhen najboljim ratnicima oko sebe,koji su ga slushali bez pogovora.Niko nije znao kako on izgleda,jer mu niko nije video lice.
Svi su ga se plashili.Svi,osim mene,i on je to dobro znao…
A ja sam znao jedno…
Znao sam da se Shogun plashi mene.Znao sam da zna,da sam jedini ratnik,koji mozhe da mu se suprotstavi.Koji mozhe da ga pobedi.
Zato je poslao svoje nindze,zheleo je da me skloni.Ali to mu nije uspelo…
Morace to sam da uchini,ili ce platiti glavom…
Vecheras ce umreti jedan od nas.Samo jedan ratnik,od dvojice najjachih,ostace u ovom gradu.Ostace,ili onaj od koga se svi plashe,ili onaj,jedini,koga se on boji.
Veceras je noc,kada ce sve biti jasno.Ovaj grad postao je pretesan za nas dvojicu.
Veceras jedan od nas dvojice mora umreti…Ovo je noc smrti…
Krenuo sam ka njegovoj kuci…
Shogun se nadao,da ce njegove nindze doneti,za njega,lepe vesti…
Ali njegove nindze se josh nece ni ohladiti,kada cu svojim ochima smrznuti njegov pogled…
Ishao sam ulicom i gledao sa strane.Kisha je i dalje padala…
Prolazio sam kuce u kojima se je,tek ponegde,nazirao poneki trachak svetlosti.Ulica je bila mrachna.Pusta,nigde nikog.Svi su se vec sakrili po kucama…
Moja teritorija.U mraku se osecam kao kod kuce…
Posle nekoliko minuta,stigao sam do uzbrdice.Ulica je vodila do njegove kuce,koja je stajala na vrhu.
Velika kuca,nalik dvorcu,sa kulama sa strane i jednom u sredini.Iako su svetla bila upaljena u svim sobama,delovala je,nekako,sablasno.Ispred kuce veliko dvorishte,ukrasheno travnjakom i nekim figurama koje su napravljene od zhive ograde.Ispred dvorishta velika crna kapija sa oshtrim shiljcima na vrhu,na kojoj je stajao znak Shoguna.
Lichio je na shestokraki shuriken,sa ochima u sredini.Ochi koje zlokobno gledaju,unose strah kod ljudi i kao da kazhu:”Ovde Stanuje Smrt”…
Popeo sam se na vrh i krenuo ka kapiji.Mene te ochi nisu plashile,jer sam znao da smrt nije toliko strashna,koliko je strashan zhivot sa strahom od smrti.
Dok sam se priblizhavao kapiji,video sam kako se sa obe strane pojavljuje po 6 dugokosih ratnika.
Kapija se otvarala,a oni su stajali jedan do drugoga sa rukama spushtenim na machevima.
Stajali su nepomichno i gledali u mene,dok sam im se priblizhavao…
Bili su to Shogunovi Samuraji.Njih 12.Njegova lichna garda,koju je sam odabrao.Nadaleko chuveni,chija je reputacija ishla van granica Zemlje.
Dugokosi,sa kosom vezanom u rep.Crne ochi,ledenih pogleda.Svi su lichili jedan na drugog,kao da ih je ista majka radjala.Svi odeveni u crni kimono,sa belim pojasevima oko struka.
U ochima im se video samo led,nikakav strah,iako su znali ko im ide u susret…
Podigao sam Katanu i pochela je borba.Opet su odjekivali zvuci sudaranja chelika kroz noc,ko zna kol`ko puta prekovanog.Leteli su parchici chelika svuda naokolo,dok su jedan po jedan,padali oko mene.Krv je shikljala i letela na sve strane.Leteli su udovi,delovi tela,padali su presecani na pola.Umirali su bez straha od smrti.Umirali su za onog,kome su se zakleli na vernost…
Ostao je samo josh jedan.Krenuo sam udarcem odozgo,dok je on postavljao svoju katanu u gard za odbranu.Njegov mach je pukao na pola,dok mu se moja Katana zarivala u lice.
Pao je i poslednji od velikih ratnika.Poslednji iz Shogunove garde…
Na sve strane bila je krv.Travnjak je bio zeleno-crven.Po travnjaku razbacani udovi i delovi odece koju su nosili.Kisha je spirala krv sa trave,koja se gubila u pukotinama zemlje…
Stao sam…
Katana je bila u koricama.Desna ruka na njoj.Gledao sam u kucu i chekao da se on pojavi.Znao sam da ce se uskoro pojaviti…
Na balkonu iznad glavnog ulaza,pojavila se neka silueta.Stajala je i gledala u mene…
To je bio on.Shogun…
Gledao sam u njega ne progovarajuci ni rech.Gledao je i on u mene…
Samo su mu se ochi videle,jer je nosio nindza masku na glavi.Maska je bila crvena,kao i odelo koje je nosio.Oko pojasa crni opasach,na ledjima Katana sa zlatnim rukohvatom.
Ochi kestenjaste,sa nekim chudnim sjajem.Omanjeg rasta,sa ne vishe,od 60 kilograma.
Znao sam da su ovakvi ratnici najopasniji,najokretniji,najbrzhi…
Zato ga je i pratio glas najopasnijeg borca.Priche koje su se preprichavale shapatom samo u mrachnim prostorijama,gde su ljudi bili sigurni,da ih nece chuti neko ko ne treba.
Mahnuo je rukom i pokazao ka zadnjem delu kuce.U sledecem trenutku,nije ga bilo.
Krenuo sam pored kuce,kako bih otishao iza.
Tamo,iza kuce,stajao je on.Sa machem izvuchenim iz korica i sechivom okrenutim sa strane,tako da sam mogao da vidim svoj odraz u njemu.Drzhao je Katanu u jednoj ruci.
Gledao me je u ochi i chekao da krenem.Znao je,kao i ja,da je ovo poslednje veche za jednog od nas.Nadao se,da ce to biti moje veche…
Borba je pochela,dok je crvena svetlost sa Meseca,obasjavala zadji deo dvorishta…
Krenuo sam na njega,machevi su nam se ukrstili.Od siline udarca i jakog praska,njegova Katana,podrhtavala je u rukama.
Znao sam da imam vishe snage,da sam jachi,ali to nishta ne znachi.Ne smem ga potceniti.
Dok sam blokirao njegov napad,njegov mach se odbio i skliznuo preko mog lica.Nezhno me je  zakachio,kao da me pomilovao njime.Kako se mach sklanjao sa mog lica,za njim je ostajao veliki ozhiljak,iz koga je pochela da curi krv.
Obelezhio me je velikim ozhiljkom na chelu…
Krenuo sam u jak napad.Mach mu je pao od udarca,a ja sam josh jednom zamahnuo.Posekao sam ga  od leve lopatice,do sredine kichme.Krenuo je na mene,pomerio sam se u stranu i posekao ga od desne lopatice,do sredine kichme…
Stao je i gledao u mene.Kao da je skupljao snage,da me dokrajchi…
Ali ja sam znao,da ce borba josh trajati…
Krenuo je josh jache…
Dok sam se pomerao u stranu,Katanom sam mu naneo ranu od kichme do donje leve lopatice.Pokushao je iz okreta da me napadne,ali sam ja odbio njegov mach i naneo mu josh jednu ranu od kichme,do donjeg dela desne lopatice…
Opet je zastao i gledao u mene…
Znao je da se poigravam sa njim.Znao je da sam ga obelezhio na ledjima,da sam mu ostavio svoj znak.Znao je da na njegovim ledjima sada ima moj znak,koji kazhe: “W”
Dok sam ga posmatrao,krv iz rane nadirala mi je u ochi.Pocheo sam da gubim vid…
Okrenuo sam mu ledja,kako ne bi shvatio shta se deshava.Vishe nishta nisam video,jer mi je krv ispunila ochi.Jedino mi je ostalo chulo sluha,jedino na njega sam mogao da se oslonim…
Iznerviran zbog mog poigravanja,ne znajuci shta se meni deshava,krenuo je najjache sa gnevom u rukama.Chuo sam kako hitro ide ka meni,gazeci po barama koje su se od kishe stvorile…
To je bila greshka…To je ono shto sam zheleo…
Zheleo sam da iz besa krene na mene…
Pomerio sam se u stranu,dok je njegov mach proleteo pored mog levog ramena.
Kruzhnim udarcem pogodio sam njegov vrat.Mach se zario nekoliko centimetara,taman toliko,da osetim kako mu cepa jabuchicu i kako kida delove njegovih prshljenova u vratu.U tom trenutku,odjeknuo je snazhan grom…
Ruke su mu pale…Katana mu je ispala iz ruku…
Stajao je i gledao u mene…
Kisha koja nije stajala,sprala mi je krv iz ochiju.Vid mi se vratio…
Okrenuo sam se i video njega kako stoji.Prishao sam na nekoliko centimetara od njega…
Dok je gledao u mene,krv je shikljala iz njegovog vrata…Sve dok nije pao…
Pao je na stomak i zario lice u vlazhnu travu.Dok je padao,dohvatio je rukom onaj nozh koji mi stoji u ledjima,koji nosim sa sobom tokom svog zhivota.
I do rukohvata ga zario u moja ledja.Osetio sam sve boli,koje sam ikad osetio.Sve zajedno,najjachu bol.Osetio sam ukus rdje u ustima,ukus krvi,proshlosti,lazhi…
Odgurnuo sam njegov mach sa strane,dok sam moj drzhao u rukama…
Nogom sam okrenuo njegovo telo,koje je podrhtavalo na zemlji,kao da ima groznicu.
Opet sam video njegove ochi,koje su imale neki chudan sjaj…
Gledao je u mene,dok se krv koja je curila iz vrata,meshala sa kishnicom…
Poshao sam rukom ka maski,kako bih video njegovo lice.Zheleo sam da vidim to lice,koje se krilo iza maske.Zheleo sam da vidim lice najjacheg ratnika,koga sam pobedio…
Dok sam polako skidao masku,ukazivalo se je njegovo lice…….
Pao sam na kolena…
Dok sam padao,Katanu sam zario u vlazhnu zemlju…
Ispred mene je lezhala moja ljubav iz detinjstva,koju sam negde u zhivotu izgubio…
Jedina zhena koju sam voleo chisto,iskreno,nevino…
Njeno prelepo lice,svo krvavo,njena plava kosa…
Iz neba je poleteo grom i udario u Katanu koja je bila zarivena u zemlju.
Nisam ni okom trepnuo,gledao sam u nju…
Iz mojih ochiju su potekle najgushce krvave suze,koje su iz samog srca stigle…
Gledao sam kako ispushta poslednji dah…
Kako zheli neshto da kazhe,ali ne mozhe…
Uzeo sam je u naruchje,dok se gasio sjaj u njenim ochima…
Zheleo sam da umrem istog momenta,zajedno sa njom…
Nisam zheleo da je pustim,da ode…
Ljubio sam je u chelo,grlio,dok je njena krv tekla po mome licu…
Kisha je lila i napolju i u mojoj dushi,gromovi su odjekivali kroz gustu noc…
Vetar je nosio moje misli,samo je bol ostala i bivala sve jacha i jacha…
Hteo sam da ispustim glas,ali nisam mogao…Srce mi se steglo,iz ochiju su i dalje lile krvave suze…
U sebi sam proklinjao Boga,sebe,Katanu i chitav moj zhivot…
A iznad nas,gore visoko,stajao je,gledao nas i kao da se smejao,Krvavi Mesec…

WuYah…

The Last Shall Be First…

Izgubljeni Glas...

Ova pricha je starija od svih isprichanih i neisprichanih pricha.Starija i od samog postanka ljudi i civilizacije,kakvu danas poznajemo.Pricha u koju su verovale i veruje sve nacije i kulture.Najtrazhenija pricha,ljubomorno chuvana.Ona ide otprilike ovako…
Lucifer je bio najlepshi Andjeo.Andjeo,koga su sa odushevljenjem posmatrali svi Andjeli,kao i sam Bog.Svi su se divili njegovoj lepoti i umecu…
Njegova moc dolazila je od njegovog glasa.Najlepshe je prichao,znao je kako se pricha,dobro je koristio dar koji mu je dao Bog.
Poshto su ga drugi Andjeli uzdigli svojim hvalisanjem,on je pocheo da sebe uzdizhe iznad Boga.Zheleo je da on bude Bog.To mu je bila najveca greshka.
Svojim ponashanjem,navukao je gnev samoga Boga.Bog je znao da za svoje postupke mora biti kazhnjen,kao primer drugim Andjelima,da bi se znalo Ko je Ko.
Tako Bog prokle Lucifera,oduze mu glas,izbaci iz Raja na Zemlju i po kazni mu dade da vlada Zemljom 6000 godina.Od tada od ovoga Glasa,ni traga ni glasa.Bio je izgubljen…
Naravno,bez svog glasa,on vishe nije bio isti.Od prelepog Andjela,postao je spodoba i tako ja nastao Satana,Shejtan,Vrag,ili Djavo.
On vlada Zemljom,ali ne mozhe direktno da utiche na ljude,da se pojavljuje i vrshlja po Zemlji kako on zheli.Ne mozhe da hoda zemljom,samo da indirektno utiche na ljude,kako bi oni chinili zlodela.
Novi izgled mu se uopshte nije dopao.Sve shto je zheleo,je taj glas nazad.Zheleo je da bude onakav,kakav je ranije bio.
Kao mnoge kulture koje su kasnije nastale,tako i Satana veruje da je glas bachen na Zemlju,zajedno sa njim.Satana se nada,da niko nece naci taj Glas pre njega.
Pre nego shto mu istekne kazna od 6000 godina,kada ce moci da sheta Zemljom i pronadje Glas koji mu je oduzet.
Ta kazna,uskoro istiche…
Od tog dogadjaja,krenula je trka za Glasom.Sve nacije i kulture su tragale za njim,pod izgovorom da tragaju za nechim drugim.Svi su zheleli taj Glas.
Onaj koji bi doshao do Glasa,bio bi neverovatno privlachan,pametan,dobar,prelep,veoma zgodan,imao bi jaku harizmu i bio bi nagradjen najboljom ljudskom osobinom,a to je Skromnost.
Mogao bi glasom da smiruje ljude,uspavljuje one kojima se ne spava,svojim glasom donosi srecu…Gde god bi se pojavio,pratilo bi ga Sunce…
Jedini zapis o Glasu,postojao je na Centralnom Trgu Atlantide,ugraviran na Zlatnoj plochi.
Kazhu da je tamo pisalo:
“Glas se nalazi na Ostrvu Istine,koje se nalaziti u moru lazhi,zlobe i pakosti.Tamo gde Sunce jache sija sa Zapada,nego sa Istoka.”
Kada je Atlantida potonula,sa njom je nestao i ovaj jedini zapisani trag.Filozofski zapis,koji niko nije mogao da odgonetne.
Ono shto je bilo zapisano,nastavilo je usmeno da se preprichava.Trka za Glasom je pochela.
Prvi koji su istovremeno pocheli da trazhe glas,bili su naslednici Atlantide,koji su uspeli da pobegnu sa nje dok je tonula.To su bili u Africi Egipcani,a u srednjoj i juzhnoj Americi,Maje i Inke.
Odmah su naselili piramide,koje su tu bile od kad je sveta i veka,nadajuci se da ce u njima naci Glas.Chak su i svoje mrtve vladare sahranjivali u njima,verujuci da ce tako Glas uci u njih,i da ce ponovo ustati prosvetljeni i vladati svetom.
Medjutim,Glas nije bio tamo.
Njega su potajno zheleli i Jevreji,koji su bili robovi u Egiptu.Oni su tamo chuli za tu prichu i iznad svega su zheleli Glas,koji bi im pomogao da celom narodu krene na bolje.
Uvidevshi da Glas nije tamo,Mojsije pokrece svoj narod da odu iz Egipta.
Pod izgovorom da trazhe “Obecanu Zemlju”,on je,ustvari,trazhio Izgubljeni Glas.Zato je i poveo svoj narod kroz Crveno More,trazheci ostrvo.Ali,ovo je bilo pogreshno more.
Kasnije i Abraham nastavlja sa potragom i tako Jevreji i do danashnjih dana,tragaju za Glasom.Ali,josh uvek ga nisu nashli.
Verovali su da se on krije u Zavetnom Kovchegu,ali njega ni tamo nije bilo.Kovcheg se danas nalazi u Etiopiji,ali Glas nije u njemu.On je prazan.
Posle toga nastale su mnoge vere i narodi,ali sve vere povezivala je ista pricha.
Pricha o Izgubljenom Glasu.
Posebne jedinice japanskih nindzi,obuchavane su za potragu za Glasom.
Istovremeno u drevnoj Kini,u hramu Shaolin,obuchavani su i Monasi,sa istim ciljem.
Oni su verovali,da je Izgubljeni Glas,u Izgubljenom Gradu.
Monasi su stigli pre nindzi,i uvidevshi da Glasa tamo nema,krenuli su nazad.Dok su izlazili iz grada,naishli su na nindze.Nastao je pokolj,jer su nindze verovale da je glas kod njih.Za njima su ostale krvave zidine grada,a od Glasa,opet,ni traga ni glasa.Nije bio nadjen.
Kasnije veliki mongolski vojskovodja,Dzingis Kan,pokrece najvecu vojsku svih vremena u potrazi za ovim blagom.Verovao je da su Monasi koji su pobedili nindze,odneli glas za Peking.Sravnio je sa zemljom Peking kao i celu Kinu i pola Azije,ali sve je bilo uzalud.
Nije nashao,ono shto je trazhio.Umro je u mukama,jer nije dobio,ono shto je zheleo.
Josh jedan vojskovodja koji je zheleo Glas,bio je Aleksandar Makedonski.Poshto je porobio pola sveta tada znanog,krenuo je na Aziju,verujuci da Persijanci imaju Glas.
Verovao je da je tamo negde u Aziji.Tamo gde se i prethodnik sapleo,sapleo se i on.Pogreshili su obojica.
Josh jedan od izgovora u potrazi za Glasom,bili su i Krstashki ratovi.
Pod izgovorom da trazhe Sveti Gral,i da zhele da oslobode Svetu Zemlju,Krstashi su tragali za drugim najvecim blagom.Oformljeni su i Templari,koji bi chuvali Glas,sa izgovorom da ce chuvati Sveti Gral.
Zheleli su da chuvaju Glas,za onog pravog,koji ce ih osloboditi svih muka i patnje.Oni i dan danas postoje i najazhurniji su u potrazi za ovim blagom.
Sledeci ratnik koji je verovao da ce doci do Glasa,bio je Atila Bich Bozhiji.
On je verovao,da je ovo blago sakriveno negde medju visokim zidinama Rima.Zheleo je da bude najmocniji chovek na svetu,snazhniji i od samog Rima.
Krenuo je na Rim,ali nikad nije uspeo da ga osvoji.Umro je nevidevshi da li se Glas krije tamo.
I tako su vodjeni mnogi ratovi pod drugim izgovorima.
Ustvari,svi su trazhili ovaj Glas.
Spartanci su napali Troju,Persija je napala Spartu i celu Grchku,sve sa ovim ciljem.Kasnije je Bonaparta ratovao zbog tog Glasa,kao i Hazburzi,Hitler,pa sve do danashnjih dana.
Neki su Glas trazhili u krvlju,neki u miru.Ali,svi su zheleli jedno isto…
Problem je bio taj,shto su svi trazhili na pogreshnom mestu.
Neki i u pogreshno vreme.Sve je vec bilo recheno,samo je trebalo odgonetnuti.
Trebalo je chitati i tumachiti zapis.Mada,mnogi u to vreme nisu ni mogli odgonetnuti,jer je bilo prerano.Trazhili su tamo,gde nikako nije mogao biti nadjen.
“More lazhi,zlobe i pakosti”,je ustvari Internet.”Ostrvo Istine”je jedan sajt na Netu.
Gde je Zapad,a gde Istok,ako je planeta okrugla?
Gde je Zapadu Istok,a Istoku Zapad?
Gde pochinje Istok,a gde se zavrshava Zapad?
To su pitanja,na koja niko ne zna odgovor.Ali se jedno zna.
Sajt je ustvari na Zapadu,gledano odavde.A Sunce jache sija sa Zapada,zato shto je Glas na Zapadu…
Izgleda da je onome koga zovu WuYah bilo sudjeno,da nadje ovaj Glas.Dzaba tolka frka,metezh i ostalo.Jednostavno,nekome je sudjeno,a nekom ne.Jedini problem je taj,shto je Glas vec  bio nadjen,kada ga je on pronashao.
Zakasnio je,ali za razliku od prethodnika,bio je najblizhe.
I mada bi on voleo da ga nekako ukrade,uzme za sebe,ali to nije moguce.
Onaj koji poseduje taj Glas,on je samo njegov,a dobio ga je kao dar na rodjenju.Ali njemu je  drago,shto je imao privilegiju,da chuje taj prelepi Glas.
Sve u svemu,ni to nije loshe.Nashao je onog kod koga je Glas.I srecan je shto ovo nije bila samo legenda,nego istinita pricha.I shto je potraga zavrshena,sada svi mogu mirno da spavaju…
Glas koji donosi najvece vrline…
Glas koji smiruje,ako vam se ne spava,uspavljuje…
Glas koji zrachi toplinom…
Glas koji vishe nije,Izgubljeni Glas…

WuYah…

The Last Shall Be First…

Pochetak Istine...

Pochinjesh da chitash…Ochi su ti shirom otvorene…Nechemu se nadash,u neshto verujesh,neshto chekash…Ochekujesh…U neshto hocesh da verujesh…
Polako…Lagano…Ulazim u tvoj mozak…Trazhim…Gledam…Vidim…Znam kako razmishljash,kako mislish…Tvoje misli chitam…Mogu da te navedem,da mislish,kako ja zhelim da mislish…
Osecash…
Osecash kako se polako shetam tvojim mozgom,kako zavirujem u tvoje najtajnije misli…Kako vidim,ono shto drugi ne vide,ne znaju…Kako znam shta sada mislish…Kako grizem  tvoja davno zapisana secanja,o meni,o tebi…
Zatooo,booolje,prestani da chitash…Odmah,sad,ovog momenta…Inache…
Pocepacu ti misli,razvalicu ti um!Pojeshcu sva tvoja secanja,osecanja,verovanja…Ispracu ti mozak,necesh znati shta,kako…Necesh znati ni kako,ni zashto…Ni ko sam,ni ko si,ni zbog chega…Jer moje misli su teshke,nisu za svakog i ja mogu da te navedem,da mrzish sebe,istog trenutka…Da se pokajesh,zato shto postojish…Da ti odnesem sve nade,negde,gde ih nikad necesh naci…Da znash,da ja znam,shta mislish…Da se tvoje misli gube,negde tamo,u podnozhju tvog secanja…Da se trudish,da odustanesh,da zaboravish…Da zaboravish sve ono shto je bilo,shto ce biti,kako ce biti…
Ali neee…
To samo mogu…Ali necu…
Zato shto to nije ispravno,zato shto si ti chovek,otac,majka,sin,kcer,muzh,zhena!Zato shto tebe neko voli,ili ti nekog volish,zato shto se tebi neko nada…Zato shto je to dar od Boga,koji ne treba zloupotrebiti…Zato shto Yah nisam ti,jer Yah imam svoj zakon koji sam samom sebi napisao i svakog momenta znam shta je ispravno,a shta ne!Jer zato shto…
Yah znam da tamo negde,daleko,preko mora misli i planina osecanja,nalazi se moja dusha,moj um.Tamo gde sija Reggae Sunce,a rekama teku rime Gangsta Rap-a.Gde vetar duva Istinom,i pokrece Vetrenjachu Zdravog Razuma.Tamo,gde duga boji nebo bojama mashte,a cvrkut ptica nosi miris ljubavi.Tamo sam Yah…Tamo si Ti…
I hocu li opet pisati,pisati i pisati…
Da li cu,konachno,doktorirati zhivot,pred samim sobom?Hocu li biti ispitanik,asistent i profesor,samom sebi?
Ipak ne…To cu ostaviti za neko drugo vreme…Za neka bolja vremena…
Jer mene misli nece,moje misli bezhe!!!
Kao prah i pepeo,razletele su se,otishle,nestale.Taman da ih uhvatim,zapishem,osetim,izmakle su mi ispred ochiju.Da krenem da ih trazhim,ili ne?Hoce li se vratiti?!
Shta da mislim!?Gde da odem!?
Kao ratnik posle borbe,sav krvav,od tudjih rechiju posechen,krecem za njima.Gledam.Ne vidim.Ne znam gde su otishle!Da li da posegnem za Katanom,da u kamen sudbine urezhem sve one rechi,koje zhivot znache?Da kazhem Istinu i samo nju,na ochigled sviju,koji Istinu trazhe?Ili da je precutim zbog onih,koji zhele da je iskrive…
Ipak ne…Ne osecam…Ali jedno znam!
Kao igra leptira na poslednjem Suncu,ochi moje,nju trazhe.Kako da je pronadjem,da je nadjem,da je ne zaboravim…Da li da je trazhim u secanjima sudbine,ili da je nadjem na pragu novog svitanja?Gde je nestala,zashto nije postojala?Zashto pozhelim da pesme pishem,kada znam da pesme bez ljubavi nishta ne znache?Da je greh pesme pisati,a bez ljubavi biti,rime sklapati…
Zashto,kako,zbog chega?Zashto ne znam da mrzim kao ti,zashto nisam ti,zashto nisi Yah?!Zashto ti mene sad ne razumesh dok ovo chitash!?Zashto!?!
Da li je to tol`ko teshko?Zashto ne vidish,zashto ne zhelish da vidish?
`Ocesh da se umivash lazhima,a lezhesh sa zlobom?Da se krijesh,da glumish,da od zhivota dane kradesh?
`Ocesh da ti dam nadu,ili cesh sam da je nadjesh?`Ocesh da verujesh?Da te Yah spasim?!Da ti Yah budem spas!To hocesh?
Yah to ne mogu!Sam morash!Da zhelish,da hocesh!Yah jedino mogu da ti rechima ovde,sada,otvorim ochi,da te usmerim,da spas nadjesh!
Ko sam Yah!?Ko si ti?Da li zhelish,da li hocesh,da li si spreman!?
“`Alo,bre,shta je stobom,chekaj malo,smiri se!”
Bezhi tamo,niko te nishta nije pitao!Gubi se!
“Mislish da sad neko ovo uopshte chita,da razume!?!”
Yah ne mislim nego znam!Yah znam,da sada jede moje rechi dok ovo chita,da ochekuje,da chuje…Da zheli da chuje,da oseti…Cheka…Pa makar bio i samo jedan!
Da chuje samo jedno…Samo istinu,samo NJu!A Istina je ovo shto sledi!
Da je prava ljubav,chista,nevina…Samo ona,Spas!Samo je ona put ka Bogu,samo ona dosezhe do NJega!Jer je Ljubav Bog,a Bog je Ljubav!Samo preko NJe,dolazi se do NJega!Samo je Prava Ljubav,oslobodjena,jedina,Iskrena…Spas!Ljubav koja se oseca,vidi,zna!Najjacha Ljubav!
Ljubav izmedju Choveka i Zhene!
Jer ovo nije nishta drugo,nego samo pochetak Istine!A uskoro stizhe cela!
Istina o Spasenju i Oslobodjenju svakog Choveka!Svakog ko zheli Spas i ko je na to spreman!
Ae uzdravlje!

WuYah…

The Last Shall Be First…

Suze Mermerne...

Stojim.Ne mogu da stojim.Mislim o tebi.Noge me ne drzhe.
Shta zhelim?Samo jedno.
Zhelim da te osetim.Tvoju toplinu.Da vidim,tvojih ochiju sjaj.
Shta si ti?Ne znam.
Da kazhem da si zhena,nisi.Da kazhem da si Boginja,naljutio bih svog Boga,jer On kazhe,da Boginje ne postoje.Ne zhelim njegov gnev.Nikako.Mozhda taj gnev,pokvari tvoju ljubav prema meni.Mozhda me okrene,protiv tebe.Jer On je svemoguc.
Shta cu reci?Da kazhem da si…Ne znam.Misli me ne drzhe.Kako pomislim o tebi,pamet mi stane.Jedino znam,da te volim.Zar je to jedino?Ne,nikako.To je sve.Zashto?Zato shto znam,shto sam siguran,da i ti mene volish.A to je ljubav.To je ona pricha,probudim se ujutru,a prva misao si mi ti.Ili ona,osecam da vishe nisam svoj.Da pripadam samo tebi.A to volim.Ne zhelim sebe natrag.Slobodno me zadrzhi.Nisam sebi dovoljan.Bez tebe,ja sam svachiji.Sa tobom,samo tvoj.Znam da sam samo tvoj,da samo tebi pripadam.
Shta da ti kazhem?
Hvala.Hvala shto me imash,hvala shto postojish.Shta zhelim?
Dajem sve misli,sva secanja,sve igrachke iz detinjstva,koje imam,samo u mojim secanjima.Dajem srce,svu krv.Dajem rechi kazane,rechi nedorechene.Dajem sve shto imam,sve shto su mi uzeli.Sve shto sam drugima dao,a nisu zasluzhili.Dajem ochi,ne trebaju mi,kad svoj pogled ne lomim na tebi.Dajem svoje rodjene,i svoje nerodjene.
Odrichem se svega,osim Boga.Svega.Dajem sve,samo za jedan tvoj dah vecheras.Samo da ti chujem glas,koji je muzika za moje srce istrosheno.Dajem sve za tvoj pogled na meni,ukraden od svih onih pogleda upucenih meni,mojoj slici,kad me nema.Dajem bol koja razdire moje srce,zato shto te nemam.Zato shto ne mogu da te imam,jer te ne vidim u shumi ljudi,koji te okruzhuju.
Da te dodirnem.Osetim.Da osetim miris tvoje kozhe,koja mirishe mirisom beba,posle prvog kupanja.
Zhelim da te imam.Samo tebe.Da te dodirnem,da te mazim.Da te mazim,kao ova cigareta shto mazi tastaturu,dok ti ovo pishem.A ti znash da tebi ovo pishem.Da je tebi namenjeno…
A gde su papir i olovka?Mozhda bi mi oni pomogli,da ti kazhem,ono shto osecam,ono shto o tebi mislim.
Ne vredi.Vreme papira i olovke,davno je proshlo.Ovako mogu brzhe da ti stavim do znanja,da kad te nema pored mene,glava mi puca,san me ne zheli.Da saznash ovog momenta,da moje srce vuche ka tebi,samo tebi.
Dajem i tastaturu,neka je nose.
Shta ce mi?Da nju mazim umesto tebe,a tebe zamishljam?Ne zhelim.Ne mogu te porediti nisachim.Neka je nose.Neka mi srce pukne,napisacu krvlju na zidu,da je puklo za tobom.
Da tebe zhelim,jer tebi verujem.Zbog tebe postojim.Shta ce mi zhivot bez tebe?
A ti to ne znash.Ne verujesh.Zato ti ovo i pishem.Zato pokushavam da ti kazhem,da te volim.Dajem sve,nishta mi ne treba.Ne treba mi ni dusha,jer je bez tebe kao pusto ostrvo,negde tamo,na grbachi kraja sveta.Ne trebaju mi bivshe,ne zhelim buduce.Zhelim da mi ti budesh buducnost,ili nek me proshlost zgazi,kao pijanac opushak cigarete na ulici.
Nek me nema,ne zhelim da mislim,da postojim!Ne zhelim nikakav pochetak sa drugom,makar kraj sa tobom,bio vechiti zatvor moje dushe!Ne treba mi niko!
Ne zhelim druge.Samo tebe.Zhelim,sve sa tobom.Da mi sedish u krilu,dok gledamo zajedno ceo serijal “Gospodar Prstenova”.Ceo!U jednom danu,u jednom dahu.Da te mazim,dok se smejesh,jer osmeh je tvoj,moje Sunce u ovim hladnim nocima.Da si srecna shto si samnom,shto bih sve dao za jedan tvoj poljubac.Sve!Sad,ovde,ovog momenta,nishta mi ne treba.Neka nose.Samo da osetim tvoje usne purpurne,koje me gledaju sa tvojih crno-belih slika.Samo njih.One su za mene sve!
Da osetim tvoj glas,koji se izdvaja lagano iz osmeha.Da mi srce zatreperi kao listovi ljiljana u svitanje.Kao da se ponavljam…Kao da sam ovo vec pisao?Mislio…
Jedino ako sam mislio o tebi,sa tobom,za tobom…
Patio!Jesam.To znash i sama,i da ti ne kazhem.I sad patim!
Da te menjam?Ne!Ne zhelim,ne mogu.Samo bih pokvario svoju narushenu sujetu,izgubio svoju mushkost.
A znash zashto?Zato shto tebe nijedna druga,zameniti ne mozhe.Nijedna!Ma koliko zhelela.Jer ja zhelim,ono shto i ti zhelish.Ja zhelim da sve oko mene nestane u trenutku kad tvoje ochi zarobe moje.Kad me pogledash,da bih te pogledao.Da te zagrlim,stisnem najjache,ali pazim,da te ne povredim.Da dodjem do granice pucanja,ali ne tvog struka,nego moje srece.Da te privijem k` sebi i ne pushtam nizashta na svetu.Da me pokupe,u ludnicu odvedu,jer si ti vredna gubljenja razuma.Vredna smrti,vredna zhrtvovanja!U bilo kom pogledu.
Zato…Shto te volim,zato shto me volish,zato shto…
Ne!!!
Ti mene ne volish!Ti mene lazhesh,ti meni ne verujesh,ja tebe ne lazhem!
Ko?!
Da li je iko vredan toga,da mene gubish,da me sa njim u isti kosh stavljash?
Da njega stavish ispred mene,jer se njega,odreci ne zhelish!Da li je vredan?Razmisli…Misli…Oseti!Shvati!
Ali zbog sebe,nikako zbog mene.Jer je moj kraj,kraj sa tobom.
Jer ja stojim.Stojim i mislim.Da li da sednem,ili legnem…Shta me cheka?
Prazan plafon koji bojim mislima,da obojim tvoj lik bojama koje zhelim,a koje ti nemash.Stojim…Osecam…
Trnje mi para ochi,gubim se u spirali secanja,osecanja,lazhi…
Dok se ti smejesh,ja patim.Kad ti patish,i ja patim!
Da chekam?Shta da chekam?Jedan dan u godini,da budem srecan?Dan sutra,posle svadje juche.
Ne zhelim!Ne treba mi ni taj jedan dan.Jedan jedini kad si ona,koju ja volim,koju ja zhelim.Samo taj jedan dan!
A sutra od juche,ti si opet ista,rechima otrovna,mislima lazhljiva!
Mislish da ne vidim?Vidim dushom,ne ochima.Nadjem te i tamo gde nisi,kad se najmanje nadash!
Hocesh li znati,shvatiti?!
Ne…To ti nikad ne mozhesh shvatiti,sve dok smrt ne otvori moje ochi.A onda…
Onda cesh doci,na grobu plakati,meni se nadati.Andjele zvati,Boga preklinjati,ceo svoj zhivot kleti.
Niko te nece chuti.Niko ti nece pokloniti osmeh.Jer na tom mestu,osmehu mesta nema…
Niko te nece pogledati,shvatiti,jer cesh ostati sama pored svih,koje si mislila da zhelish!Tada cesh shvatiti,ko sam bio Yah,a ko su oni.Ko ti je bio jedini prijatelj,koga si u zhivotu imala.Koji te uchio kao dete,ono shto si vec znala…
Sama…Jedina…Sa strane…Usamljena…
To ce biti taj trenutak,kada ce tvoj mozak shvatiti,srce osetiti ko sam bio,gde sam otishao,zashto,zbog chega…Zashto te ostavio,kad sam zheleo,da te grlim,ljubim,da dam sve za tebe,odreknem se svega,osim Boga.
Taj isti Bog,uzece me pre tebe,to osecam,znam…A to ce uraditi,da bi ti osetila,shvatila,patila…Tada ce doci do tvoje spoznaje,jer pre,ili kasnije,svako shvati.Tek cesh onda shvatiti zashto se Njega jedino odrekao nisam,zarad tebe.Zashto sam se za Njega borio,njemu se molio.Onda ce ti sve biti jasno…
Kad ti shmirgla sudbine odere prednju stranu srca,kad suze speru svaki tvoj lazhni pogled,upucen meni…
Kad pozhelish da si na mom mestu,a ja na tvome.Kad shvatish da je meni lakshe nego tebi…
Kad te snaga izdaje,noge ne drzhe,kad ne mozhesh da stojish…Da mislish…Da verujesh…
Kad ti suze krenu,suze koje dok padaju,ispushtaju jezive krike tvoje zhedne sujete…
Kada udare u mermer i pucaju kao gromovi na puchini mora…
Kada svaka tvoja suza koja padne,napravi rupu u crnom mermeru,sagori tvoju nadu…
Kada ne mozhesh da dishesh,kada pochnesh da jecash,ne mozhesh da stanesh…
Shvaticesh onda…Tada ce ti biti jasno ko je taj shto lezhi ispod tvojih nogu.Ko je taj bio,shto tvoje suze padaju po njegovom mermeru.Tek tad,kad stavish njega ispred sebe,ne zato shto tako mislish,nego zbog ljubomore…
Zashto nisi sad ti,na njegovom mestu.Zashto je on po prvi put u zhivotu,dobio lakshu stranu na kantaru zhivota.
Shvaticesh da je njegova sreca,tvoja nesreca.Shvaticesh istinu.Samo nju.Reci cesh glasno kroz plach:
“Bozhe uzmi me,shvatila sam neshvaceno,osetila Istinu!”
Shvaticesh…Znacesh…Kad ti suze teshke kao moje misli,miluju obraze…Kad te noge izdaju,kad sebi ne verujesh…Kada shvatish…
Da sam Yah bio jedini,koji te je stvarno voleo.Jedini,koji tebe mozhe da voli.Jedini koji je sve tvoje mane vezao koncem srece,i osetio tvoju dushu lazhljivu…Jedan jedini,koga vishe nema…
Bolece te…Otici cu nedorechen…Necesh bash ti chuti,moje zadnje rechi.Necesh znati ni ko ih je chuo,ni shta sam rekao,kako sam kazao…
Bice ti tezhe nego sada dok ovo chitash…Mrzecesh ceo svet,jer sam Yah ceo svet voleo,ceo svet je voleo mene…Ceo…Ceo svet,osim tebe…
Shvaticesh shta su teshke,najtezhe suze…Suze Mermerne…….

WuYah…

The Last Shall Be First…

Bozhiji Ratnik...

Godina 2020.Mesec i dan ne znam,ali znam da je osma zima.Mozhda zna moja zhena,ona to negde zapisuje.Meni vreme vishe nishta ne znachi.
Kasno sam legao.Pokrio se prekrivachem koji je vec ishaban.Na njemu sve same rupe.Ali dobro je.Dobro je shto posle nuklearnog rata,koji sam prezhiveo,imam i ovakav prekrivach.Sve shto je postojalo,ili ljudima znano,vishe ne postoji.
Pored mene moja zhena.Ona vec uveliko spava.Izmorila se je danas, spremajuci zeca koga sam ulovio.
Legla je pre mene.Shvatam ja to.Nije lako kuvati i chuvati decu u ovim vremenima.
Bacam pogled kroz prozor.On je naprs`o,dok sam ga nameshtao.I to staklo sam jedva nashao chitavo,u onome shto se je nekad zvalo grad.Skinuo sam sa ostataka neke zgrade.To staklo je nekim chudom prezhivelo.
A iza toga stakla neka neverovatna tama.Nikad nisam video mrachniju noc.Noc crnja i od najdublje rupe koju mozhete da zamislite.Nigde zvezde…Mesec se ne vidi…Pomislih,kakva je ovo noc.Bozhe,shta josh mozhe da se desi?Ne chuje se ni pucketanje dasaka,od kojih sam sklepao ovaj nash dom na ovoj planini.Nigde vetra.Nema ni povetarca.Chujem kako dishu moja deca,koju sam danas vodio samnom u lovu.Bice od njih dobri lovci,znam da hoce.Ali josh su mladi.Imaju samo po 7 godina.Rodjeni u najgorem vremenu,koje postoji.Blizanci.Jedva sam nauchio da ih raspoznajem,koliko su slichni.
Razmishljam.Secam se pre 8 godina,kada sam sreo svoju zhenu.Jedna od retkih koju nuklearni rat nije uopshte promenio.Ni na mene nije uticao.Izgubili smo sve voljene i ona i ja.
I danas se radjaju deca nakaze.Ali ne i nasha.Nasha su rodjena zdrava.I dan danas chujete zapomaganje ljudi sa svih strana.Ljudi.Ako ih mozhete tako nazvati.
Posle rata,krenule su razne bezimene bolesti.Niko im nije dao imena,zato shto niko nije imao vremena za to.Kazhu,tamo preko okeana,ima neka grupa ljudi,koja im zna nazive.Neka grupa ljudi,koja je sve i zapochela.Te bolesti koje su nastupile posle rata,pokosile su mnogo njih,iako ih je malo ostalo.Mi smo i te bolesti prezhiveli.Ne znam kako,ali nas su zaobishle.I josh dosta ljudi,koji su sa nama u ovim planinama.Svi oni koji nisu zheleli da napuste gradove i koji su u rushevinama trazhili zlato i drago kamenje,pokosila ih je neka od njih.
Vec je kasno.Bacam pogled ka kaminu.Vatra josh gori.Dobro je.Zalozhio sam pre nego shto sam legao.Na kaminu sat,koji kuca kao kucanje detlica.Jedva sam se navikao na njega.
Ali,taj sat je kao svetinja.Jedini,koji imamo mi ljudi iz planina.To je sat,koji moramo paziti,da nikako ne stane.Zhena svakog jutra i vecheri,navija taj sat.Onako,dosta istroshen,ponegde se nazire zelena boja,da se zna,da je nekad bio zelen.I njega sam nashao u rushevinama.Kucao je…I od tada,do dan danas nije stao.
Kazaljke su mi govorile,5 do 3.Moram da spavam,pomislih.Rasterujem misli iz glave,moram spavati.Rano treba ustati,i potrazhiti hranu.Jedini izvor hrane su nam zhivotinje,koje su prezhivele taman toliko,da bismo mi prezhiveli.Mi,kao ljudi…
Hvata me lagani san.Zaspao sam…Znam,osecam…Spavam…
Odjednom,neka jaka svetlost sa istoka zasjala je na nebu!Imao sam osecaj,kao da nebo gori…Skochio sam iz kreveta.Shta li je ovo,proshlo mi je kroz glavu.Zar josh jedan nuklearni udar?Nemoguce.Nema ko,a nema vishe ni chime.Poleteo sam ka plakaru,koji je stajao na zapadnom zidu kuce.Tu mi je stajalo oruzhje za lov.A pored njega,u zlatnoj tkanini umotan moj mach.Katana.Mach koji se chuva u nashoj porodici od kad je sveta.Ne zna se ni kako,ni otkuda.Samo je tu i prenosi se sa oca na sina.
Bacih onu tkaninu i izvukoh mach.Mach je svetleo.Nisam mogao da verujem.Svetleo je jachinom svetlosti na nebu.
Okrenuh se ka severnom zidu kuce…
Deca,spavaju…Brzo pogledah u pravcu juzhnog zida,zhena spava,kao da se nishta ne deshava.Pomislih.Zar je moguce da ovo samo ja vidim?Shta je ovo?Da li i ja spavam?Da li je ovo samo san?
U tom momentu,otvorishe se ulazna vrata kuce.To su bila i jedina vrata…Jaka svetlost…Neka topla,chista,jaka svetlost,a iza nje,tri siluete.
Podigoh mach u gard za borbu.Jedino do chega mi je stalo i zbog chega zhivim,sada je ugrozheno.Uplashio sam se.Ne mogu glasa da ispustim,da im javim da bezhe.A oni…Spavaju…
Zachuh glas:
“Ne plashi se…Mi smo ovde,zato shto je tako zapisano.Doshli smo po tebe.U zaboravljenom delu srca ti znash da si zhiveo sa razlogom.Taj dan je stigao,potreban si nam,jer vreme je da se pripremi NJegov dolazak”!
Spustio sam mach.U njihovom glasu sam osetio da su puni ljubavi i neke chistote.Pozvah ih unutra.Ushli su.Sedoshe.Cela kuca je bila ispunjena svetloshcu.A moji voljeni i dalje spavaju…
Svi su bili u belom.Svetleli su,jedva sam ih gledao.Na ledjima,svi po par krila.Shvatio sam.Andjeli.
Sedeli su.Jedan od njih mi reche:
“Sedi na chetvrtu stolicu.”
Kako sam seo,tako mi je na chelu zasjao Krst.Na istom onom mestu,gde su pre rata ljudi nosili znak Zveri,meni je svetleo Krst.A mi koji nismo hteli da prihvatimo taj znak,odbegli smo u planine.Tako smo i prezhiveli nuklearni rat…
“Ti si Chetvrti medju nama jednakima.Doshli smo po tebe.Mi smo svoje obavili.Tako je recheno bilo,tako je zapisano,tako je izvrsheno.Rat,bolesti…Sve smo to mi uradili,da uklonimo one sa pechatom Zveri.Doshao je red na tebe.Morash poci sa nama!”
Pomislih,shta ce biti sa mojom porodicom ako odem,ko ce njih chuvati?I kako se nisu probudili?
“Nishta ne brini za porodicu”,reche jedan od njih.”Njih ce chuvati Bog.A sada spavaju,jer nishta od ovog ne treba da znaju.Probudice se kad sve bude bilo gotovo.Obuci ovo odelo i ponesi Bozhiji Mach sa sobom.”
Shvatio sam.Moja Katana,koja je svetlela…
Obukao sam brzo odelo,koje su mi oni dali.Stavio mach na ledjima.Bio sam spreman.Sada sam i ja svetleo nekom chistom belinom kao oni…
Ali…Oni imaju krila…
Jedan od njih reche:
“Ti si Nasha veza sa Njima”,i pokaza rukom na moje blizhnje.Shvatio sam.Veza izmedju Andjela i ljudi.”A mi smo veza izmedju Vas i NJega!Zato mi imamo krila,a ti nemash”
Htedoh da upitam,koga NJega,ali me drugi preduhitri:
“Izmedju Onog,koga nosish u srcu od rodjenja i u Koga verujesh,iako Ga nisi video ochima.Vreme je da krenemo…”
Ustadosmo svi kao jedan.Oni krenushe ka vratima.
“Chekamo te ispred”,reche jedan od njih.
Bacih pogled ka satu.Tachno 3.Ali sat vishe ne kuca.Stao je.A znam da ga je zhena navila,pre nego shto je legla.Vatra u kaminu,i dalje gori…
Poljubih voljene u chelo i brzo izadjoh napolje.Oni i dalje spavaju…
Napolju svetlost sa istoka svetli josh jache.Jaka svetlost,nikad vidjena.Svetlost koju ne mozhete ni da zamislite,svetlost koja je jacha od samog Sunca.
Uhvatishe me za ruke.Sledeceg momenta,bili smo u vazduhu.Leteli smo brzo,brzhe od bilo kog aviona,ikad napravljenog.Ali vetra nije bilo.Nije mi smetalo,shto se krecemo tako brzo.Nishta nisam stigao da vidim od velike brzine.Samo sam primetio,da letimo preko neke velike vode.Znao sam.To je okean.Idemo na drugi kontinent.Svetlost nam je ostajala za ledjima.
Nije proshlo ni nekoliko sekundi,a vec smo se spustali.Video sam neka svetla.Neka zgrada.Nisam znao da josh uvek postoje.Spustili smo se ispred ulaza.Jedan od Andjela reche:
“Odavde morash sam.Mi smo te doveli.Morash da se popnesh na vrh ove zgrade.Tamo cesh videti Sinove Zla.Ostalo osecash,shta morash uchiniti!”
U sledecem trenutku,nije ih bilo.
Dobro.To je to.Znam shta mi je chiniti.Krenuo sam ka ulazu zgrade.
Zgrada je bila visoka 666 metara.Na ulazu su stajala dva stuba,a na stubovima ispisano neshto na latinskom.Priblizhavao sam se ulazu.Dva strazhara,stajala su na vratima.Imali su pushke u rukama.Kako sam se priblizhavao,mach je pocheo jache da svetli.Izvukao sam ga iz korica,i ispruzhio ispred sebe.Primetili su me.Kako cu machem protiv pushaka?
Okrenuli su pushke ka meni.Ishao sam ka njima,sve blizhe i blizhe…
Odjednom,pushke su pochele da gore.Bacili su pushke i pocheli da bezhe.Jedan na jednu,drugi na drugu stranu.Ushao sam u zgradu.Primetih na jednom stubu pishe:”VIKARIVS”,a na drugom:”FILI DEI”.
Tamo me je chekao otvoren lift.Ushao sam unutra.Pritisnuo sam dugme na kome je pisalo 666.Lift je krenuo.Polako je ishao.Mogao sam da posmatram,shta se nalazi po spratovima,bio je od stakla.A po spratovima,samo blud i greh…
Kako sam se penjao,sve jache i jache.Sve gore i gore.Alkohol,droga,orgijanje…
Treshti neka muzika,meni nepoznata…
Chim su ugledali Krst na mom chelu,pocheli su da vrishte i da bezhe.Pokushavali su da bezhe.Ali uzalud.Jedini izlaz je bio preko ovog lifta,u kome sam se ja nalazio.
Ali podanici zla,nisu smeli da pridju liftu.Svi su bili obelezheni znakom Zveri…
Svaki sprat kroz koji sam prolazio liftom,pocheo je da gori.Goreli su svi.Na sve strane vrisak i metezh.Uzalud su trazhili prozore,nije ih bilo.Zgrada je lichila na vatromet.Kako sam se peo,goreo je sprat po sprat…
A onda…Zvono.Stigao sam.Zadnji sprat.Odvojen od ostalih spratova.Vrata lifta su se otvorila.Polako…
Gledam.Gospoda neka.Svi isto odeveni.U crnim smokinzima,sa lentom preko ramena.Na grudima neke oznake.Na lentama pishe,”33. stepen”.
Svi su me gledali.Niko nije mrdnuo.Samo su posmatrali mene i moj Krst na chelu.Sedeli su za stolom.Njih shestorica,jednakih.I sedmi,koji je sedeo na prestolu u chelu stola.Na samom vrhu prestola,nalazilo se je neko oko.Pomislih…”33. stepen”…Hmmm…Neshto mi je poznato…Ono oko…Vidjao sam to ranije…
Da!Bili su to Masoni 33. stepena.A onaj shto je sedeo za prestolom,bio je u samom vrhu Piramide!
Iza njega nalazio se je neki veliki gong.U obliku okruglog shtita.A na njemu,obrnuta petokraka zvezda.Pentagram.To je to,dakle.Tu smo.To su oni,koji su sledili zlo,koji su doveli do svega ovoga i koji su podanici Nechastivog!
Oseto sam gnev.Krv mi je navrla u ochima.Izvukao sam mach i pocheo da ih sechem.Leteli su udovi na sve strane…Pucale su kosti…Krv je shikljala po mome licu…Ta smrdljiva i odvratna krv.Ta krv zla i otrovna.Krv zlobnika koji su doneli zlo na ovom svetu.Krv,koja je bila stara koliko i ljudski rod.
Sekao sam ih.Sekao sam im glave.Svetio se za svo zlo koje su pochinili.Srce mi je lupalo jako…U sledecem momentu,ostao je samo onaj na tronu.Svi ostali bili su obezglavljeni.
Pocheo je da moli i preklinje.Pocheo je da nudi i da obecava.Taj,koji je lekovima trovao zdrave ljude.Taj,koji je sakrivao lekove za teshke bolesti,pre rata.Onaj,koji je zarad novca i moci unesrecio mnogo ljudi,ugasio mnoge porodice…On je meni nudio.On me je preklinjao,trazhio milost.Nudio mi je sve shto zhelim.Nudio svo zlato sveta,jer je ono bilo u njegovim rukama…
A sve shto sam zheleo,to sam i uchinio…Sve shto sam u tom trenutku zheleo.Krst na chelu,josh jache je zasijao.Zamahnuo sam machem,visoko iznad glave.Krenuo sam.Najjache shto sam mogao.Bez Milosti!
Kako je sedeo,presekao sam ga po dijagonali.Od levog ramena,do desnog kuka.Shiknula je ta najcrnja krv po mome licu.Kapi su padale,na crveni mermer.Tek onda sam video kako je ta krv crna.Kako smrdi na sagoreli sumpor…
Dok sam vracao mach u korice,krv mi je curila sa lica.Okrenuo sam ledja tome nishtavilu,i krenuo ka vratima lifta.
U tom momentu,zachuo sam jaki prasak.Brzo sam se okrenuo,sa isukanim machem.Vrh macha,bio je visoko podignut.Onaj gong se otvorio.Iz njega je polako izlazio neki chovek.
Sledeceg momenta,stajao je na nekoliko koraka od mene,prelepi momak u smokingu.Imao je jarko crvenu leptir-mashnu.
Pogledao sam ga.Znao sam ko je to.Znao sam da je ta lepota prokleta.Zubi beli prelepi.Ochi crne,najcrnje.Crnje i od uglja koji smo kao deca,secam se,gledali po podrumima.
I taj osmeh.Cinichni…
Opet sam osetio gnev.Opet su ruke pochele da mi drhte od srdzbe i gneva…Sakupio sam snagu.Krenuo na njega!Zamahnuo sam jako.Zheleo sam da mu glavu isechem na pola.Mach je poleteo ka njegovom chelu.Vec sam ga video presechenog na pola,jer je u meni bio gnev svih unesrecenih ljudi ovoga sveta.
Ali,na nekoliko centimetara od njega,mach se je odbio.Kao da je imao neki nevidljivi shtit.Neku barijeru oko sebe.Pao sam unazad,na ledjima.Jedva sam uspeo da zadrzhim mach u rukama.Pocheo je da se smeje.Dubokim,promuklim glasom,glasom iz samog pakla:
“HAHAHAHAHAHAHAHA”,reche”DA LI ZNASH TI KO SAM JA?!MISLIO SI DA JEDAN OBICHAN SMRTNIK,MOZHE MENI DA PRESUDI?!HAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHA…SADA CESH VIDETI SVE BLAGODETI PAKLA!HAHAHAHAHAHAHAHAHAHA…”
Krenuo je ka meni.Pomislih.To je to.Nisam uspeo.Izneverio sam sve.Sve ljude,sve sile dobra.Dozvolio sam da zlo pobedi.Nisam uspeo.Shta ce biti sa mojom porodicom?Njih sam izneverio.Umrece u mukama,zato shto ja nisam uspeo…
Krenuo je ka meni.Ochi su mu svetlele bojom pakla…Gotovo je…Kraj…
U tom momentu,zachushe se neke jake trube.Bio je to zvuk,kakav niko nikad nije chuo.Dolazio je iz pravca svetlosti sa istoka.Andjeli su svirali najlepshu muziku.Muziku,koja je davala nadu.Muzika,koja je probudila sve ljude na svetu,muzika koju su svi chuli…
A onda…Jaka svetlost,iza mojih ledja.Toliko jaka,kao da je sva svetlost sa istoka stala u ovu sobu.Prelepa svetlost,koja se sastoji od svih boja.Svetlost,nad svetlostima…
Nechastivi,koji me je napao,pocheo je da vrishti.Ochi su mu izgorele,od jachine ove svetlosti.Vrishtao je,nije se vishe smejao,kao ranije.Okrenuo sam se ka svetlosti.Polako.Znao sam.Bio je to ON!
“”"# JA SAM ALFA I OMEGA,JA SAM POCHETAK I KRAJ.JA SAM ONAJ SHTO REKOH DA CU SE VRATITI,JA SAM ONAJ KOGA CHUVATE U SRCU I KOGA CHEKATE!JA SAM VASH SPAS #”"”!
Osetio sam neku toplinu.Vishe u srcu nisam osecao gnev.Samo ljubav.Najjachu ljubav,kao nikada do sada.Srce mi je bilo puno ljubavi i srece.Najlepshi osecaj,koji sam ikada dozhiveo.ON je stajao ispred mene.ON,za koga sam spreman da poginem u svakom momentu,iako ON to nikada ne bi trazhio od mene…
Kleknuo sam.ON mi je prishao.Podigao me.Pogledao me je u ochi.To je neshto najlepshe shto sam video ikada.NJegove ochi.Kroz njih sam video chitavu Vasionu.NJegove ochi,chinile su Vasionu.Sav je blistao.ON je bio ta svetlost i doshao je kao shto je i rekao.ON je onaj koji nas nikada nije izneverio.JEDINI.
Pogledao me je josh jednom.Osmehnuo se.I dodirnuo me je rukom po chelu.
Izgubio sam svest.Ili nisam.Na trenutak,mozhda,samo.Na trenutak,zatvorio sam ochi.
Otvaram ochi…Sledece shto vidim,stojim ispred kuce.Gledam kucu,a ona obrasla sva u ruzhama.Napolju Sunce sija.Iako je noc.Znam da je noc.
Chuje se pesma rajskih ptica,izmeshana sa pesmom Andjela.Kuca vishe nije kao shto je bila.Ona je prelepa.
Ispred kuce,stoji moja zhena sa sinovima,nasmejana.Cheka me.I oni me chekaju.
Dodirujem chelo,Krsta vishe nema.Gledam ka ruci,gde mi je mach.
Mach se je pretvorio u buket RAJSKOG CVECA,buket samo za moju ljubav,samo za moju zhenu.Najlepshe RAJSKO CVECE,koje kao da je napravljeno od same duge…
Grlim i ljubim svoje blizhnje,radujemo se novom zhivotu,zhivotu koji se sastoji samo od lepote,ljubavi i istine!
Pruzham zheni onaj buket cveca.Ona se smeje,srecna je,grli me i ljubi.Deca se raduju,srecan sam shto ih sve ponovo vidim!Shto smo opet zajedno i shto cemo biti srecni do vechnosti.
A sat koji je stao tachno u 3,pochinje ponovo da kuca…

WuYah…

The Last Shall Be First…

Kazuj Kurvo,Stari WuYahDine...

I opet ta kurva sudbina,kao da su je duhovi proshlosti,vratili na scenu zhivota.
Krv je moja otrovna,srce je moje crveno,a rech moja prokleta.
Da li sam rodjen u pogreshno vreme?Da li bi se osecao kao kod kuce,da sam se rodio vekovima unazad?Da na nekom bojnom polju,sa Katanom u ruci,ginem za njenu ljubav,za svog Boga,za Istinu…Za ono u shta verujem…
U shta danas verovati?U shta da verujemo,kad je sve u shta je vredelo verovati,davno prestalo da se vrednuje?I hocu li se opet igrati rechima,ili cu pisati,kako jeste,kako mislim,kako osecam…
A o chemu pisati?Zar vec nije sve opisano,recheno,kazano?Zar se ljudi vec nisu potrudili,da se kazhe i ono shto treba,i ne treba?Zar su ljudi ostali ljudi u ovim vremenima,i da li oni govore da bi ih drugi chuli,ili da bi sami sebi govorili…
Gde je sve ono,shto je vredelo?Gde je privlachnost,zato shto si ti zhena,a ja mushkarac?
Gde je onaj povetarac koji je govorio,da ti vredish zato shto si zhena i zato shto to chuvash,kao ochi u glavi?A ne zato shto kad te pogledam,prvo shto mi padne na pamet,je ono,shto ne bi trebalo…Ono shto nikako ne bi trebalo da bude na prvom mestu.
Nego bi trebalo da dodje kasnije,jer je to ono,shto chini sve ovo…Ove ljude oko nas,njihov osmeh,njihovu dushu.To je ono,iz chega nastade ovaj svet,sa svim ovim manama,koje se pojavishe kao nezvani gosti,u ovim lakim vremenima…
A gde je ono,shto bi doshlo posle privlachnosti?Da ti verujem 100%,zato shto si ti takva,a ne zato shto zhelim da ti verujem…Da u tvojim ochima vidim istinu,a u tvom glasu chujem pesmu belih ptica.Jer belo je boja chednosti,chistote,nevinosti…Da mojim venama teche bela krv,zato shto mi je tvoj glas dushu obojio chistotom.Da se kunem u tebe,da budesh centar mog univerzuma,da ruke tvoje budu oslonac mojim mislima,mojoj sreci…
A onda…Onda da mi kazhesh,da si ti samo moja,da su moji dodiri jedini koje osecash,koje si osetila.Da znam da sam ja taj,o kome mislish,kome verujesh,kome se predajesh.Samo meni,samo zbog sebe.Jer ti znash najbolje,ili bi trebalo da znash…
A kada osetim,da si samo moja,i nichija,da samo meni shapucesh,samo se meni nadash…Da niko pre mene nije pio iz tvog izvora chednosti,da si samo mene chekala,da se posle predjene pustinje koracima ka tebi,sit napijem…Da te poshtujem zato shto ti verujem,zato shto znam,da si chelik i otrov,prema drugima.Da srce moje chuvash,da ne bi odletelo,i zato shto znash,da ja znam,da te osetim.Da se ne izgubim u moru crnih ptica,koje su krenule da umru zajedno,zato shto su osetile,da im je vreme istine doshlo.Jer sudbina je kurva,koja cuti,vreba,cheka…Koja samo cheka,da tvoj zid pukne u naletu jastrebova,zheljnih tvojih ochiju,tvoga tela…Da se predash bez borbe,u mojim ochima skupish,kao latice cveca u sumraku.Da ne vidim vishe tvoju toplinu,da me tvoje ochi ne greju,da mi se smrzne misao,koja je upravo krenula…Da se tvoj cvrkut pretvori u najgoru muziku,kafanskih boema u svitanje.
A kada sve napade odbijesh,da te ispred svih,i pred svima uzdignem…Uzmem te u naruchje,kazhem ti da te volim,zato shto ti verujem,zato shto te poshtujem,zato shto te volim.Jer volim da te volim,jer si ti olichenje chistote,olichenje sna…
Da jedva dodjem do daha kad te vidim,da mi srce lupa,da ne mogu da se smirim.Da nemam rechi,jer je ona koja je toga vredna,stala ispred mene,pruzhila mi ruke,poklonila mi osmeh.Da tvoj osmeh bude moja sreca,a tvoja sreca,moj pravac,moj putokaz.Da znam shta treba,a shta ne.Da te se nikad ne odreknem mislima,ne ostavim rechima.Da ne odem bez rechi,ne zato shto nemam shta da kazhem,vec zato shto je sve recheno…Nego da ostanem,da ti pesme pishem,a umesto zareza koristim pahulje,koje su,napokon,zimu donele.
Da ne trazhim zamenu,ne zato shto je ne mogu naci,nego zato shto znam,da zamena ne postoji.Da mi pokazhesh,da se pesak za zlato,menjati ne mozhe…
A kad te pogledom pitam,shta je to ljubav,da mi pogledom odgovorish.Da posle toga shvatim,da je tvoje ime ono shto zhelim da istetoviram u srcu,a srce vezhem lancima i predam ga tebi na chuvanje.
Da osetim,da je jedino shto zhelim,da te prstenom zamolim,da moju molbu prihvatish.Kleknem pred tobom,jer znam da si vredna toga,iako nikad ni pred kim ranije nisam.
A ti shvatish,osetish,odozgo me gledash,pa se spustish,da ti budem blizhe.Pechatom overish,usne mi zapalish,prst mi pruzhish,i od tog trenutka,znash da si samo moja.Da se ne bojimo smrti,jer znamo da je smrt samo kratkotrajni prekid filma,i da ce traka brzo biti zalepljena.I projektor ce nastaviti da okrece,nasha ce se Bajka nastaviti…
Laticama crvenih ruzha posipacu ti put.Put koji je vredan istine,put koji chuvam samo za tebe.Put,koji ce nas voditi ka vechnosti…

WuYah…

The Last Shall Be First…