Tishina...Kao slova tvog imena,rechi...
Same se ispisuju na ovom papiru iz svemira...
A tvoje ochi...
Da kazhem da sam vid`o neshto lepshe,slagao bih...
Mozhda cesh reci,lako je tebi pisati...Ti si mnogo ispisao,mnogo prichao u ovom svetu neprilika...Mnogo se druzhio sa papirom iz svemira...Tebi nije za verovati...
Mozhda cesh misliti,ko zna kome i shta i kako si pisao,ti lazhljivche obojen bojama zhivota...
Ko zna koja sam ja po redu kojoj pishesh...I koju lazhesh...
Ali ochi ne lazhu...U ochima se vidi Istina...
A tvoje ochi...Tvoje ochi kao da su ukrale lepotu nebeskih vrtova i spustile je na zemlju da njima plenish i opijash...
Tvoje ochi...Najlepshe ochi,ochi vechnosti...
Jer samo priroda mozhe da napravi stvari koje vechno traju...
A kad je priroda stvarala tvoje ochi,na materijalu shtedela nije...Nikako...
Nego je pesme Andjela spojila sa slapovima zhivota i pretochila u boju Zemlje...
A sjaj sa zvezda pokidala i mirisom ruzha spojila sa tvojim zenicama...
Iako znam da mi ne verujesh,samo te molim da chujesh moje rechi,da vidish slova moje dushe...Da svoju skromnost stavish u prvi plan,da ti bude vodilja u zhivotu...
Jer samo veliki ljudi i najvece zhene nose u srcu vrlinu skromnosti...
I samo skromni ljudi mogu da vole i budu voljeni...
Ali ochi...Ochi sa nekom slatkom tugom gledaju kao da znaju da je tamo,negde,daleko,svetlost koja ti dushu hrani...Te prelepe ochi...Najlepshe...
Ochi iz antichkih vremena,kojima mesto nije u danashnjem svetu ludila...
Ochi koje kao da su u pogreshno vreme rodjene...
Ochi koje ne zasluzhuju da gledaju strahote danashnjeg zhivljenja...
I zhelim da znash da ovo samo tebi pishem,samo za tebe...
Zhelim da te ochi koje me sa starih slika gledaju,vishe nikada ne osete miris suza...
I kad boja sa slika skroz izbledi,te ochi ce biti pune zhivota...
Jer slike mogu ostariti,ali ochi vechnosti nikada ostariti nece...
I kada budesh u sutonu zhivota,te ochi,ochi Andjela ce uvek sijati kao zvezde u jesenjim nocima...
Ja bih mogao danima da pishem o tvojim okicama...
Mogao bih sa uzhivanjem da prosipam slova,da ih slazhem,da opisujem,da o njima pricham,da kazhem...
Kako su tvoje ochi jedine,kako tvoje ochi postoje samo na jednom mestu...
Samo na jednom mestu,jednom malom mestu,pored jednog grada...
Kako si ti samo nezhna zhena,kako kurjaci zhivota ne znaju...Kako ne vide!
Jer ne znaju da vide ono shto tvoje ochi govore dok njima gledash zamishljeno...
Ne znaju kurjaci,jer ne znaju da znaju...Jer ne vide...
Da su tvoje ochi ochi ljubavi i topline,a ne ochi srama...
Ne znaju jer su slepi kod ochiju,jer tvoje ochi dugu iscrtavaju u srcima pravih ljudi...
Ne znaju da je Sunce zarobljeno u tvom pogledu dok si se radjala...
I da sada obasjavaju mrachne noci chistim srcima...
Ako ti ponovo kazhem da ovo,ovako,prvi put pishem,hocesh li mi verovati?
Hocesh li mi verovati ti koja sa napucenim usnama shaljesh pogled svetlosti u ovaj mrachni svemir mashinskog jezika?
Hocesh li mi verovati kad ti kazhem,da tebi ovde mesto nije?Nikako...
Hocesh li mi verovati da se plashim tvog pogleda koji me smrzne dok stojim...
Da se nichega ne plashim,osim tvog pogleda koji mozhe srce da mi zarobi kao pticu u kavezu od medenog pruca?
Koji mozhe srce da mi zdrobi kao nishta,niko,nijedna do sada...
Hocesh li se ljutiti shto opet o tvojim ochima pishem?
Shto se ponavljam i shto ti kazhem da ovaj svemir nije mesto u kome tvoje ochi smeju da borave?
Jer tvoje su ochi veza do tvog srca iskrenog...
A u ovom svemiru zmije otrovnice ce zheleti tvoje ochi da uzmu za sebe...Da ih popiju u jednom gutljaju i da ih odbace kao otpad...
Da odbace ono shto ne vide i shto ne znaju da vishe od sveg zlata ovog sveta vredi?
Jer je neznanje najopasnije,a zhelja za onime shto nemogu da dokuche najotrovnija...
Nemoj samo reci ko sam ja da tebi bilo shta govorim...Jer to bi lichilo na tebe...
Nemoj mi zabraniti da o tvojim ochima govorim,mislim,razmishljam...
Jer su tvoje ochi duboko u mom srcu jamu iskopale,zarile se,svoje mesto nashle...
Najlepshe ochi,ochi koje dozivaju bolne misli proshlosti...
Ochi koje mi donose slatku bol koja mi kida stomak...
Ochi koje vishe ne vidim ochima,vec vidim dushom...
I ako je kasno dok ovo pishem,iako vishe ne vidim tvoje ochi...
Iako sam napustio mrachni svemir digitala,ja tvoje ochi vidim mislima i srcem...
One su tu...
Ochi koje su ukrale lepotu latica poljskog cveca i sakrile je pod plashtom medenih trepavica...
Nemoj da se ljutish shto ti ovo pishem...
Nemoj da kazhesh kako ja tebe ne znam,a o tvojim ochima pishem...
Nemoj moje rechi da iskrivish da u njima loshu stvar nadjesh...
Jer ove rechi o tvojim ochima pishem...O ochima slatkim,dechijom istinom obojenim...
O pogledu dechijem koji se iz njih promalja dok masku zhene ponosno nosish...
Ako sluchajno ne vidish,ne prochitash moja slova pochetka,znaj da si okice prelepe dzaba zamarala...Chak i da nije tako,znaj da je za mene to jedina Istina,jer sam je iz tvojih napucenih,prelepih ustiju chuo...
A chuo sam ih mislima,jer tvoj glas si na papiru svemira prstima prenela...
Ochi...
Josh ne mogu da verujem,da shvatim,da tako neshto postoji...
Da sam imao chast i srece,barem,da ih vidim...
Da spoznam da ochi od zlata skovane,ipak postoje...
Da saznam da ochi sa dubinom najdubljih okeana,Zemljom,ustvari,hodaju...
Zato sam ti zahvalan,shto si se pojavila i onom koji misli da sve zna,pokazala da zhivi u neznanju...
Da nije znao da lepota chitave vasione mozhe biti zatvorena u dva prekonebeska tela velichine povecih klikera...Da su vredne stvari male,a da u njima najvece stvari staju...
Da je sva lepota poznatog i nepoznatog sveta sakrivena nedaleko od jednog poveceg grada...
Josh jednom hvala...
Hvala shto si mi pokazala svoje ochi...
Slatke...
Prelepe...
Najlepshe...
WuYah...
The Last Shall Be First...
Same se ispisuju na ovom papiru iz svemira...
A tvoje ochi...
Da kazhem da sam vid`o neshto lepshe,slagao bih...
Mozhda cesh reci,lako je tebi pisati...Ti si mnogo ispisao,mnogo prichao u ovom svetu neprilika...Mnogo se druzhio sa papirom iz svemira...Tebi nije za verovati...
Mozhda cesh misliti,ko zna kome i shta i kako si pisao,ti lazhljivche obojen bojama zhivota...
Ko zna koja sam ja po redu kojoj pishesh...I koju lazhesh...
Ali ochi ne lazhu...U ochima se vidi Istina...
A tvoje ochi...Tvoje ochi kao da su ukrale lepotu nebeskih vrtova i spustile je na zemlju da njima plenish i opijash...
Tvoje ochi...Najlepshe ochi,ochi vechnosti...
Jer samo priroda mozhe da napravi stvari koje vechno traju...
A kad je priroda stvarala tvoje ochi,na materijalu shtedela nije...Nikako...
Nego je pesme Andjela spojila sa slapovima zhivota i pretochila u boju Zemlje...
A sjaj sa zvezda pokidala i mirisom ruzha spojila sa tvojim zenicama...
Iako znam da mi ne verujesh,samo te molim da chujesh moje rechi,da vidish slova moje dushe...Da svoju skromnost stavish u prvi plan,da ti bude vodilja u zhivotu...
Jer samo veliki ljudi i najvece zhene nose u srcu vrlinu skromnosti...
I samo skromni ljudi mogu da vole i budu voljeni...
Ali ochi...Ochi sa nekom slatkom tugom gledaju kao da znaju da je tamo,negde,daleko,svetlost koja ti dushu hrani...Te prelepe ochi...Najlepshe...
Ochi iz antichkih vremena,kojima mesto nije u danashnjem svetu ludila...
Ochi koje kao da su u pogreshno vreme rodjene...
Ochi koje ne zasluzhuju da gledaju strahote danashnjeg zhivljenja...
I zhelim da znash da ovo samo tebi pishem,samo za tebe...
Zhelim da te ochi koje me sa starih slika gledaju,vishe nikada ne osete miris suza...
I kad boja sa slika skroz izbledi,te ochi ce biti pune zhivota...
Jer slike mogu ostariti,ali ochi vechnosti nikada ostariti nece...
I kada budesh u sutonu zhivota,te ochi,ochi Andjela ce uvek sijati kao zvezde u jesenjim nocima...
Ja bih mogao danima da pishem o tvojim okicama...
Mogao bih sa uzhivanjem da prosipam slova,da ih slazhem,da opisujem,da o njima pricham,da kazhem...
Kako su tvoje ochi jedine,kako tvoje ochi postoje samo na jednom mestu...
Samo na jednom mestu,jednom malom mestu,pored jednog grada...
Kako si ti samo nezhna zhena,kako kurjaci zhivota ne znaju...Kako ne vide!
Jer ne znaju da vide ono shto tvoje ochi govore dok njima gledash zamishljeno...
Ne znaju kurjaci,jer ne znaju da znaju...Jer ne vide...
Da su tvoje ochi ochi ljubavi i topline,a ne ochi srama...
Ne znaju jer su slepi kod ochiju,jer tvoje ochi dugu iscrtavaju u srcima pravih ljudi...
Ne znaju da je Sunce zarobljeno u tvom pogledu dok si se radjala...
I da sada obasjavaju mrachne noci chistim srcima...
Ako ti ponovo kazhem da ovo,ovako,prvi put pishem,hocesh li mi verovati?
Hocesh li mi verovati ti koja sa napucenim usnama shaljesh pogled svetlosti u ovaj mrachni svemir mashinskog jezika?
Hocesh li mi verovati kad ti kazhem,da tebi ovde mesto nije?Nikako...
Hocesh li mi verovati da se plashim tvog pogleda koji me smrzne dok stojim...
Da se nichega ne plashim,osim tvog pogleda koji mozhe srce da mi zarobi kao pticu u kavezu od medenog pruca?
Koji mozhe srce da mi zdrobi kao nishta,niko,nijedna do sada...
Hocesh li se ljutiti shto opet o tvojim ochima pishem?
Shto se ponavljam i shto ti kazhem da ovaj svemir nije mesto u kome tvoje ochi smeju da borave?
Jer tvoje su ochi veza do tvog srca iskrenog...
A u ovom svemiru zmije otrovnice ce zheleti tvoje ochi da uzmu za sebe...Da ih popiju u jednom gutljaju i da ih odbace kao otpad...
Da odbace ono shto ne vide i shto ne znaju da vishe od sveg zlata ovog sveta vredi?
Jer je neznanje najopasnije,a zhelja za onime shto nemogu da dokuche najotrovnija...
Nemoj samo reci ko sam ja da tebi bilo shta govorim...Jer to bi lichilo na tebe...
Nemoj mi zabraniti da o tvojim ochima govorim,mislim,razmishljam...
Jer su tvoje ochi duboko u mom srcu jamu iskopale,zarile se,svoje mesto nashle...
Najlepshe ochi,ochi koje dozivaju bolne misli proshlosti...
Ochi koje mi donose slatku bol koja mi kida stomak...
Ochi koje vishe ne vidim ochima,vec vidim dushom...
I ako je kasno dok ovo pishem,iako vishe ne vidim tvoje ochi...
Iako sam napustio mrachni svemir digitala,ja tvoje ochi vidim mislima i srcem...
One su tu...
Ochi koje su ukrale lepotu latica poljskog cveca i sakrile je pod plashtom medenih trepavica...
Nemoj da se ljutish shto ti ovo pishem...
Nemoj da kazhesh kako ja tebe ne znam,a o tvojim ochima pishem...
Nemoj moje rechi da iskrivish da u njima loshu stvar nadjesh...
Jer ove rechi o tvojim ochima pishem...O ochima slatkim,dechijom istinom obojenim...
O pogledu dechijem koji se iz njih promalja dok masku zhene ponosno nosish...
Ako sluchajno ne vidish,ne prochitash moja slova pochetka,znaj da si okice prelepe dzaba zamarala...Chak i da nije tako,znaj da je za mene to jedina Istina,jer sam je iz tvojih napucenih,prelepih ustiju chuo...
A chuo sam ih mislima,jer tvoj glas si na papiru svemira prstima prenela...
Ochi...
Josh ne mogu da verujem,da shvatim,da tako neshto postoji...
Da sam imao chast i srece,barem,da ih vidim...
Da spoznam da ochi od zlata skovane,ipak postoje...
Da saznam da ochi sa dubinom najdubljih okeana,Zemljom,ustvari,hodaju...
Zato sam ti zahvalan,shto si se pojavila i onom koji misli da sve zna,pokazala da zhivi u neznanju...
Da nije znao da lepota chitave vasione mozhe biti zatvorena u dva prekonebeska tela velichine povecih klikera...Da su vredne stvari male,a da u njima najvece stvari staju...
Da je sva lepota poznatog i nepoznatog sveta sakrivena nedaleko od jednog poveceg grada...
Josh jednom hvala...
Hvala shto si mi pokazala svoje ochi...
Slatke...
Prelepe...
Najlepshe...
WuYah...
The Last Shall Be First...
Нема коментара:
Постави коментар