Cev.Gledam ispred sebe,to je jedino shto vidim.Odavde bih rekao,da je u pitanju “devetka”.I kako sad ovo?Kako sam sebe doveo u tu situaciju?A ne plashim se,shto je najgore.Jedina misao koja mi se vrzma glavom…O.K,u redu je.Metak-metak.Mnogi umiru na gore nachine.Ovo bih nazvao “blagoslovom” i poklonom od Boga.Ali,zar ova pic*ka da me poshalje na “onaj svet”!?I zar ovako?Zashto bash ja?Hoce li taj isti Bog josh jednom da spasi sina svoga?
A i da ne spasi,ovaj zhivot mu nisam ja trazhio,on mi ga je dao.Bez pitanja i potvrde sa moje strane.Zato mi je sve jedno…
Chujem natezanje opruge obaracha…Hmmm,znachi pic*ka je “skupila mooda”.
Pocheo je da povlachi obarach…Cev podrhtava polako,kao leptirici u stomaku,kad se zaljubish…To je to.Bice.Ko bi rekao…U tom momentu,chujem oslobodjeni udarach krece ka igli…A zatim,igla udara u kapislu metka…Sitno,onako “klik”…Sledece shto chujem,jak prasak…Vreme staje…Vidim metak,kako izlazi iz cevi…Tad je prasak najjachi…Metak se okrece oko svoje ose,i ide ka mome chelu…Nozdrave su mi pune sagorelog baruta i mirisa pakla…
Hmmm…Josh jedna reshena dilema…I to poslednja,sada najmanje bitna…Ali ipak reshena…Kada neko puca u tebe,vidish metak kako izlazi iz cevi i ide prema tebi…
A onda slike…Lepe i ruzhne…Zhivot se vraca unazad…Sve ono shto je bilo i ono shto nije,a trebalo je…Sve shto sam lepo uradio i ono loshe…Ali necemo na kantar…Uskoro ce neko drugi to da odradi…Onaj,chiji je to posao…
Metak je sve blizhe i blizhe…Shta sam sve mogao,a nisam…Shta sve nisam morao i nije trebalo,a uradio sam…Sva ta lica i svi ti ljudi koje sam voleo i volim,prolaze mi kao slike…Smenjuju se jedna za drugom i situacije sa njima…
Osecam,kako mi vrh metka “miluje”kozhu…Osecam tu vrelinu i taj topli vazduh,koji pravi kruzhenje metka…Zatim neko pucketanje…Pomislih,to metak cepa kozhu na chelu…
Zadnja misao “Bozhe,oprosti mi sve moje grehe,jer ja sam upravo sada,upravo ovog minuta,ili milisekunde,oprostio svima koji su truli moje srce u mom bednom zhivotu.Jer ti si me stvorio takvog,kakav jesam,nesavrshenog…Ovaj zhivot,nisam zheleo,kao nijedan drugi…Zato te molim,oprosti mi,kao shto ja oprashtam,duzhnicima mojim…
Pucanje lobanje…Najgori zvuk koji sam ikad chuo…
Hahaha…Kakva parodija…Zar ono shto zadnje chujem,mora da bude i najgore?Jezivo neko pucketanje…Metak se raskomadao,kao i parchici lobanje…Ne osecam kako ulecu u mozak,ali znam da su tu…
A onda…Mrak…Tishina…Osecam da padam,da me noge izdaju…Ali ne vidim,ne chujem…Zhelim samo josh jednu misao,onu zadnju,koja ce biti…
Bozhe,samo josh jednu,molim te,najlepshu,da ne bude zadnje shto cu poneti,ono jezivo pucketanje lobanje…
A onda…Njeno lice…
Hvala ti Bozhe,sad kad si mi najpotrebniji,nisi me izneverio…Moja poslednja slika i samo moja,samo za mene…Ochi boje,koja kao da je ukradena sa samih oblaka…Samo moj i samo za mene,postavljen pogled u njima…Usta boje novembarskog svitanja…Prelepa usta,medena,koja kao da kazhu,”samo za tebe smo stvorena”…Lice boje slonove kosti,koje zrachi nekom chudnom energijom…Kao da su Andjeli zaboravili svoje igrachke na njenom licu…A onda osmeh,kao zadnji pozdrav za moju dushu neshvacenu…Taj osmeh,ne mozhe niko da izvezhba…Zubi biserni,koji potsecaju na Alpske zime…Zubi,koje sam voleo…I koje cu uvek da volim…Osmeh najlepshi,osmeh koji je lepshi i od rodjenja prvog deteta…Osmeh koji je hranio moju dushu i koji nije dozvolio da gladan napustim ovaj ogavni svet…
Osecam hladnocu…Znam da padam…Ali,kako josh nisam pao?
MRAK.Najcrnji MRAK.Nishta.Nema misli.Nema zvukova.Nema tishine.Ni tishina se ne chuje…Nema ni hladnoce,ni vreline…Nema ni pochetka,ni kraja…Ne znam ni gde sam bio,ni gde idem…Ni ko sam,ni zashto sam…Odvratan osecaj…
Trajao je samo jednu sekundu…A onda…
Jaka svetlost i neka prelepa muzika…Chujem dozivanje…Okrenuo bih se josh jednom,da vidim odakle,kako,shta…Ali,nema se gde okrenuti…Samo ta prelepa svetlost,koja me mami…Ta muzika…Prelepa…Da imam secanja,potsecala bi me na neshto…
Shta sada?Pruzham ruku ka svetlosti…Ali ona je malo dalje,samo deluje da je blizu…Znam shta treba…Znam shta cu sledece da uradim…Po prvi put sam 100 % siguran!Znam…Osecam… Krecem ka svetlosti…
WuYah…
The Last Shall Be First…
A i da ne spasi,ovaj zhivot mu nisam ja trazhio,on mi ga je dao.Bez pitanja i potvrde sa moje strane.Zato mi je sve jedno…
Chujem natezanje opruge obaracha…Hmmm,znachi pic*ka je “skupila mooda”.
Pocheo je da povlachi obarach…Cev podrhtava polako,kao leptirici u stomaku,kad se zaljubish…To je to.Bice.Ko bi rekao…U tom momentu,chujem oslobodjeni udarach krece ka igli…A zatim,igla udara u kapislu metka…Sitno,onako “klik”…Sledece shto chujem,jak prasak…Vreme staje…Vidim metak,kako izlazi iz cevi…Tad je prasak najjachi…Metak se okrece oko svoje ose,i ide ka mome chelu…Nozdrave su mi pune sagorelog baruta i mirisa pakla…
Hmmm…Josh jedna reshena dilema…I to poslednja,sada najmanje bitna…Ali ipak reshena…Kada neko puca u tebe,vidish metak kako izlazi iz cevi i ide prema tebi…
A onda slike…Lepe i ruzhne…Zhivot se vraca unazad…Sve ono shto je bilo i ono shto nije,a trebalo je…Sve shto sam lepo uradio i ono loshe…Ali necemo na kantar…Uskoro ce neko drugi to da odradi…Onaj,chiji je to posao…
Metak je sve blizhe i blizhe…Shta sam sve mogao,a nisam…Shta sve nisam morao i nije trebalo,a uradio sam…Sva ta lica i svi ti ljudi koje sam voleo i volim,prolaze mi kao slike…Smenjuju se jedna za drugom i situacije sa njima…
Osecam,kako mi vrh metka “miluje”kozhu…Osecam tu vrelinu i taj topli vazduh,koji pravi kruzhenje metka…Zatim neko pucketanje…Pomislih,to metak cepa kozhu na chelu…
Zadnja misao “Bozhe,oprosti mi sve moje grehe,jer ja sam upravo sada,upravo ovog minuta,ili milisekunde,oprostio svima koji su truli moje srce u mom bednom zhivotu.Jer ti si me stvorio takvog,kakav jesam,nesavrshenog…Ovaj zhivot,nisam zheleo,kao nijedan drugi…Zato te molim,oprosti mi,kao shto ja oprashtam,duzhnicima mojim…
Pucanje lobanje…Najgori zvuk koji sam ikad chuo…
Hahaha…Kakva parodija…Zar ono shto zadnje chujem,mora da bude i najgore?Jezivo neko pucketanje…Metak se raskomadao,kao i parchici lobanje…Ne osecam kako ulecu u mozak,ali znam da su tu…
A onda…Mrak…Tishina…Osecam da padam,da me noge izdaju…Ali ne vidim,ne chujem…Zhelim samo josh jednu misao,onu zadnju,koja ce biti…
Bozhe,samo josh jednu,molim te,najlepshu,da ne bude zadnje shto cu poneti,ono jezivo pucketanje lobanje…
A onda…Njeno lice…
Hvala ti Bozhe,sad kad si mi najpotrebniji,nisi me izneverio…Moja poslednja slika i samo moja,samo za mene…Ochi boje,koja kao da je ukradena sa samih oblaka…Samo moj i samo za mene,postavljen pogled u njima…Usta boje novembarskog svitanja…Prelepa usta,medena,koja kao da kazhu,”samo za tebe smo stvorena”…Lice boje slonove kosti,koje zrachi nekom chudnom energijom…Kao da su Andjeli zaboravili svoje igrachke na njenom licu…A onda osmeh,kao zadnji pozdrav za moju dushu neshvacenu…Taj osmeh,ne mozhe niko da izvezhba…Zubi biserni,koji potsecaju na Alpske zime…Zubi,koje sam voleo…I koje cu uvek da volim…Osmeh najlepshi,osmeh koji je lepshi i od rodjenja prvog deteta…Osmeh koji je hranio moju dushu i koji nije dozvolio da gladan napustim ovaj ogavni svet…
Osecam hladnocu…Znam da padam…Ali,kako josh nisam pao?
MRAK.Najcrnji MRAK.Nishta.Nema misli.Nema zvukova.Nema tishine.Ni tishina se ne chuje…Nema ni hladnoce,ni vreline…Nema ni pochetka,ni kraja…Ne znam ni gde sam bio,ni gde idem…Ni ko sam,ni zashto sam…Odvratan osecaj…
Trajao je samo jednu sekundu…A onda…
Jaka svetlost i neka prelepa muzika…Chujem dozivanje…Okrenuo bih se josh jednom,da vidim odakle,kako,shta…Ali,nema se gde okrenuti…Samo ta prelepa svetlost,koja me mami…Ta muzika…Prelepa…Da imam secanja,potsecala bi me na neshto…
Shta sada?Pruzham ruku ka svetlosti…Ali ona je malo dalje,samo deluje da je blizu…Znam shta treba…Znam shta cu sledece da uradim…Po prvi put sam 100 % siguran!Znam…Osecam… Krecem ka svetlosti…
WuYah…
The Last Shall Be First…
Нема коментара:
Постави коментар