Kada kazhem Ljubav,pricham o tebi...Ti to vrlo dobro znash...
A kada mi kazhu Ljubav,ne verujem da si to ti...
Ne verujem zato shto oni ne znaju...Ne znaju tebe...Ne misle na tebe i o tebi,dok to govore...
Tebe niko ne vidi ochima kojima te ja gledam...Ne zbog mojih ochiju,nego zbog tebe,same...
Sama u mnoshtvu ljudi koji te okruzhuju...Jedina...Jedinstvena...
A ipak,sama...Svoja...Bez Ljubavi...
Kazhu da Prava Ljubav,nikad ne umire...
A ja sam video Groblje Ljubavi u svome snu...Od tuge sazdano...Najtuzhnije mesto...
Mesto skovano od zaborava, patnji,suza i bola...Svih ljudi...Rodjenih...I umrlih...
Sanjao sam otvorenih ochiju,proshao pored njega i dok sam prolazio,kao da si me ti,zvala...
Kao da sam chuo tvoj glas...Tvoj glas,neprobudjeni...
Josh mi u glavi odzvanjaju rechi...Rechi nepoznate,bojom krvi obojene...
Rechi koje sa sobom nose miris suza,ostavljenih...Zaboravljenih,od proklete sudbine...Ljudi prognanih...
Na Groblju Ljubavi,zajedno,u paru,upokojenih...Konachno spojenih,ali ne u Ljubavi...Nikako...
Samo u mraku i nishtavilu...
Bez Nagrade...Samo Kazna...
Kazna jer za zhivota nisu jedno drugo nashli...Nisu do Ljubavi doshli...Nisu je prepoznali...
Kao da si me zvala,moje ime,kao da sam chuo...Da si me dozivala...Da dodjem,sa tobom,da ostanem...
Gledao sam,trazhio te pogledom,srcem...Mislima...
Ali te,medju spomenicima,nisam nashao...
Ne...
Samo spomenici bez oblika,svi razlichiti...Bez natpisa i poslednjih rechi,ljudima,upucenih...Uklesanih...
Bez rechi koje bi donele makar jedan trachak svetlosti na ovom mestu,prokletom i hladnom...Mrachnom...
Rechi koje bi u vechnim nocima,barem malo,njihovu dushu prokletu...Obasjale...
Jedino spomenici i trava crne boje,koja ih okruzhuje...Trava od pogreshnih rechi i misli posejana...
Od rechi izgovorenih,pogreshno,zapisanih...Rechi,u pravom momentu,neupucenih...Izrechenih...
Trava koja dok raste,mirisom pohlepe pleni...Pohlepe koja Ljubav,na pravdi Boga,ubi...
I srcima prokletih,ogradu i kapiju nachini...Ogradu koja stoji...Koja govori...
Pazi se i chuvaj...
Dobro pazi da ovde,u paru,ne zavrshish...Pazi se svog zhivota,pazi da te sudbina na tochku zhivota ne prevari...
Pazite oboje...
I opet tvoj glas,kroz maglu...Glas nepoznati...
A znam da nisi to ti...Znam da ti nisi tamo...
Najtezhe je chuti ono shto nikada nisi chuo...
Video,pa makar i dushom,ako ne ochima...Saznao...
Videti nevidjeno,chitati neprochitano...Znati,ono shto samo ti znash...
Ono shto veshto krijesh od sebe...Same...
A kada ti kazhem Ti,a ne nazvah te imenom Ljubavi,mislim na sebe...Sa tobom...
I zashto ja sada,Tebi,pricham o Groblju Ljubavi?
Zashto nisam stavio zarez ispred,Ljubavi,shto bi znachilo da tebe zovem tim imenom?
Jesam li ja osudjen na greshke,ili greshke dolaze same po sebi?
Zashto ja uvek greshim i zashto se greshke nizhu jedna za drugom i ne znaju da stanu?!
Kazhu da se greshke radjaju iz straha,a da je njihova kuma,na krshtenju...Nesigurnost...
Da kazhem da se plashim ne bi lichilo na mene,jer ti znash,iako ne vidish,da mene nishta uplashiti ne mozhe...
Da ne postoji ono shto mene uplashiti mozhe,zbog mene,samog...Da se nichega ne bojim...
A da sa nesigurnoshcu ne kumujem,jer sam ja siguran da je Ljubav,tamo...Tamo...Gde si ti...
Siguran u Tebe,u sebe...Siguran u Ljubavi...Neustrashiv...
Niko i nishta uplashiti me ne mozhe,jer se ja smrti ne bojim...
Ali se bojim da gledam i vidim kako tvoje ochi gledaju strahotu,a tvoja dusha vene i umire zbog mene...
Ili moje greshke...
A tvoje telo,nastavlja da zhivi,kao zombi,bez dushe...Bez tvog srca,Velikog...
Mozhda je sebichno,ali se plashim da gledam kako nestajesh pred ochima mojim...A da sam u tvojoj kozhi,nikako se ne bih plashio...
Mozhda dok to govorim,mislim samo na sebe...Mozhda sam sebichan...Sebichan i samozhiv...
Ali ti znash da bih ja u pravom momentu umro za tebe,za tobom...Zbog tebe...
Samo da ne gledam kako nestajesh,jer bi me to u najvecim mukama,istog momenta,ubilo...
Ti znash da bih se ja borio sa Zmajevima Proshlosti,ujedao,zubima im meso kidao...Makar ih zadrzhao samo jednu sekundu,dovoljno,da ti nachinish taj jedan,jedini korak...Da se spasesh...
Pobegnesh...
Znash da bih sekao,griz`o,i svoju Katanu pregriz`o,zbog tebe...Makar sve zube polomio...Samo zbog tebe...
I sa njom chak i deo svog srca otkinuo...
Ja bih to uradio...Za tebe...
Borio se dok u meni zhivi i zadnji atom,mene,samog...
Zbog milijardu celija koje chine tvoje ime,za sudbinu...Nepoznato...
Jedino se plashim svog neuspeha,da gledam i vidim,kako nisam uspeo...Kako sam zakazao,kada je najmanje trebalo...
Da te spasem,zashtitim,od prokletih,Zmajeva Buducnosti...
Od Zmajeva koji zhele da te uzmu,odnesu,i tvojom lepotom,zamrznu Groblje Ljubavi...
Zbog mene,bez tebe...
I zashto ja sada,opet,Tebi govorim o Groblju Ljubavi?
Zashto to nisam zadrzhao samo za sebe i zhiveo sa tim prokletim znanjem?
To saznanje nije vredno tvojih ochiju,tvoje dushe...Suvishe su tvoje ochi chiste da bi ih ja prljao,ruzhnim i teshkim mislima za koje nisi ni sanjala da postoje...I da sam ja sanjao,video...Da znam...
Zashto imam tu potrebu da sa tobom sve delim,zashto opet radim na svoju,i tvoju,shtetu?
Zar nije bolje neka saznanja zadrzhati samo za sebe?
Ili je bolje podeliti sa tobom,da bi svoj zhivot vishe cenila...Da bi volela...Nauchila da volish...
Mozhda greshim,mozhda to nije trebalo da radim,ako je tako,izvini...Oprosti mi...
Ali ja ti moram dati znanje sada,ovde,pred svima...Moram ti otvoriti ochi...Makar ih suzama otvorila,ja ti moram reci Istinu...
Moram ti pokazati svoj zhivot,moj put...Moju sushtinu...
I oprosti mi ako zbog mene suzu pustish...Oprosti mi svoje suze,mozhda ih nisam vredan...
Obecavam ti,ovo je zadnji put da suze lijesh zbog mene...Zadnji i poslednji put...
Zbog Groblja Ljubavi...
The Last Shall Be First...
A kada mi kazhu Ljubav,ne verujem da si to ti...
Ne verujem zato shto oni ne znaju...Ne znaju tebe...Ne misle na tebe i o tebi,dok to govore...
Tebe niko ne vidi ochima kojima te ja gledam...Ne zbog mojih ochiju,nego zbog tebe,same...
Sama u mnoshtvu ljudi koji te okruzhuju...Jedina...Jedinstvena...
A ipak,sama...Svoja...Bez Ljubavi...
Kazhu da Prava Ljubav,nikad ne umire...
A ja sam video Groblje Ljubavi u svome snu...Od tuge sazdano...Najtuzhnije mesto...
Mesto skovano od zaborava, patnji,suza i bola...Svih ljudi...Rodjenih...I umrlih...
Sanjao sam otvorenih ochiju,proshao pored njega i dok sam prolazio,kao da si me ti,zvala...
Kao da sam chuo tvoj glas...Tvoj glas,neprobudjeni...
Josh mi u glavi odzvanjaju rechi...Rechi nepoznate,bojom krvi obojene...
Rechi koje sa sobom nose miris suza,ostavljenih...Zaboravljenih,od proklete sudbine...Ljudi prognanih...
Na Groblju Ljubavi,zajedno,u paru,upokojenih...Konachno spojenih,ali ne u Ljubavi...Nikako...
Samo u mraku i nishtavilu...
Bez Nagrade...Samo Kazna...
Kazna jer za zhivota nisu jedno drugo nashli...Nisu do Ljubavi doshli...Nisu je prepoznali...
Kao da si me zvala,moje ime,kao da sam chuo...Da si me dozivala...Da dodjem,sa tobom,da ostanem...
Gledao sam,trazhio te pogledom,srcem...Mislima...
Ali te,medju spomenicima,nisam nashao...
Ne...
Samo spomenici bez oblika,svi razlichiti...Bez natpisa i poslednjih rechi,ljudima,upucenih...Uklesanih...
Bez rechi koje bi donele makar jedan trachak svetlosti na ovom mestu,prokletom i hladnom...Mrachnom...
Rechi koje bi u vechnim nocima,barem malo,njihovu dushu prokletu...Obasjale...
Jedino spomenici i trava crne boje,koja ih okruzhuje...Trava od pogreshnih rechi i misli posejana...
Od rechi izgovorenih,pogreshno,zapisanih...Rechi,u pravom momentu,neupucenih...Izrechenih...
Trava koja dok raste,mirisom pohlepe pleni...Pohlepe koja Ljubav,na pravdi Boga,ubi...
I srcima prokletih,ogradu i kapiju nachini...Ogradu koja stoji...Koja govori...
Pazi se i chuvaj...
Dobro pazi da ovde,u paru,ne zavrshish...Pazi se svog zhivota,pazi da te sudbina na tochku zhivota ne prevari...
Pazite oboje...
I opet tvoj glas,kroz maglu...Glas nepoznati...
A znam da nisi to ti...Znam da ti nisi tamo...
Najtezhe je chuti ono shto nikada nisi chuo...
Video,pa makar i dushom,ako ne ochima...Saznao...
Videti nevidjeno,chitati neprochitano...Znati,ono shto samo ti znash...
Ono shto veshto krijesh od sebe...Same...
A kada ti kazhem Ti,a ne nazvah te imenom Ljubavi,mislim na sebe...Sa tobom...
I zashto ja sada,Tebi,pricham o Groblju Ljubavi?
Zashto nisam stavio zarez ispred,Ljubavi,shto bi znachilo da tebe zovem tim imenom?
Jesam li ja osudjen na greshke,ili greshke dolaze same po sebi?
Zashto ja uvek greshim i zashto se greshke nizhu jedna za drugom i ne znaju da stanu?!
Kazhu da se greshke radjaju iz straha,a da je njihova kuma,na krshtenju...Nesigurnost...
Da kazhem da se plashim ne bi lichilo na mene,jer ti znash,iako ne vidish,da mene nishta uplashiti ne mozhe...
Da ne postoji ono shto mene uplashiti mozhe,zbog mene,samog...Da se nichega ne bojim...
A da sa nesigurnoshcu ne kumujem,jer sam ja siguran da je Ljubav,tamo...Tamo...Gde si ti...
Siguran u Tebe,u sebe...Siguran u Ljubavi...Neustrashiv...
Niko i nishta uplashiti me ne mozhe,jer se ja smrti ne bojim...
Ali se bojim da gledam i vidim kako tvoje ochi gledaju strahotu,a tvoja dusha vene i umire zbog mene...
Ili moje greshke...
A tvoje telo,nastavlja da zhivi,kao zombi,bez dushe...Bez tvog srca,Velikog...
Mozhda je sebichno,ali se plashim da gledam kako nestajesh pred ochima mojim...A da sam u tvojoj kozhi,nikako se ne bih plashio...
Mozhda dok to govorim,mislim samo na sebe...Mozhda sam sebichan...Sebichan i samozhiv...
Ali ti znash da bih ja u pravom momentu umro za tebe,za tobom...Zbog tebe...
Samo da ne gledam kako nestajesh,jer bi me to u najvecim mukama,istog momenta,ubilo...
Ti znash da bih se ja borio sa Zmajevima Proshlosti,ujedao,zubima im meso kidao...Makar ih zadrzhao samo jednu sekundu,dovoljno,da ti nachinish taj jedan,jedini korak...Da se spasesh...
Pobegnesh...
Znash da bih sekao,griz`o,i svoju Katanu pregriz`o,zbog tebe...Makar sve zube polomio...Samo zbog tebe...
I sa njom chak i deo svog srca otkinuo...
Ja bih to uradio...Za tebe...
Borio se dok u meni zhivi i zadnji atom,mene,samog...
Zbog milijardu celija koje chine tvoje ime,za sudbinu...Nepoznato...
Jedino se plashim svog neuspeha,da gledam i vidim,kako nisam uspeo...Kako sam zakazao,kada je najmanje trebalo...
Da te spasem,zashtitim,od prokletih,Zmajeva Buducnosti...
Od Zmajeva koji zhele da te uzmu,odnesu,i tvojom lepotom,zamrznu Groblje Ljubavi...
Zbog mene,bez tebe...
I zashto ja sada,opet,Tebi govorim o Groblju Ljubavi?
Zashto to nisam zadrzhao samo za sebe i zhiveo sa tim prokletim znanjem?
To saznanje nije vredno tvojih ochiju,tvoje dushe...Suvishe su tvoje ochi chiste da bi ih ja prljao,ruzhnim i teshkim mislima za koje nisi ni sanjala da postoje...I da sam ja sanjao,video...Da znam...
Zashto imam tu potrebu da sa tobom sve delim,zashto opet radim na svoju,i tvoju,shtetu?
Zar nije bolje neka saznanja zadrzhati samo za sebe?
Ili je bolje podeliti sa tobom,da bi svoj zhivot vishe cenila...Da bi volela...Nauchila da volish...
Mozhda greshim,mozhda to nije trebalo da radim,ako je tako,izvini...Oprosti mi...
Ali ja ti moram dati znanje sada,ovde,pred svima...Moram ti otvoriti ochi...Makar ih suzama otvorila,ja ti moram reci Istinu...
Moram ti pokazati svoj zhivot,moj put...Moju sushtinu...
I oprosti mi ako zbog mene suzu pustish...Oprosti mi svoje suze,mozhda ih nisam vredan...
Obecavam ti,ovo je zadnji put da suze lijesh zbog mene...Zadnji i poslednji put...
Zbog Groblja Ljubavi...
The Last Shall Be First...
Нема коментара:
Постави коментар