Kosovo i Metohija, Zavet, ili Reči ?

Nekako kao da je došlo vreme u ovim najblaže rečeno čudnim vremenima, da se čitava Srbija pogleda u ogledalo i tamo vidi svoj odraz onakav kakav on zaista jeste. Bez doterivanja i ulepšavanja, kako smo navikli do sada, jer nam je tako uvek bilo lakše. Kao da smo sami sebi uvek bili iznad svega i uvek birali za sebe lakši put, samo iz razloga zato što je lakši. A ne i zato što je pravi put kojim trebamo jedino i krenuti, ma koliko težak bio. Put za svakog od nas ponaosob, kao i za čitavu Srbiju. I dok se mračni oblaci sve više i više nadvijaju nad Srbijom, jedna reč sastavljena od dveju reči, kao da opominje sve Srbe da nikada ne zaborave svoje korene i svoje žrtve koje su dali tokom istorije iz prošlosti, kako bi ova čudna reč i opstala. Kako bi odzvanjala hodnicima vremena kroz novu istoriju koju ispisujemo u ovim vremenima, a koja će biti zvezda vodilja našem rodu u budućnosti koja nastaje. Najčešće upotrebljavana reč u Srbiji kao da se je ulenjila sama po sebi. Skratili su je oni koji je stalno koriste u svoju korist, a na uštrb Srba, sve vreme radeći baš na njihovu štetu. Iako se stalno na baš taj isti narod pozivaju, delima nam kazuju da su neprijatelji tog velikog naroda nekada slavnih ljudi. Noseći imena i prezimena naroda kome navodno pripadaju, ubediše taj isti narod da su sa njima i isto, dok su im dela sve vreme potpuno suprotna, kao da iz našeg naroda nisu. A nekada se je sa poštovanjem izgovaralo Kosovo i Metohija, od koga danas ostade samo to Kosovo koje se stidljivo provlači, kao da smo ga ukrali, a ne da nam je povereno od strane Boga na čuvanje u svim i za sva vremena. I mogli bi sve druge da krivimo zbog svega toga, a da u sebi tražimo lažne žrtve, ali bi trebalo da se zapitamo samo jedan delić sekunde, da nismo u svemu tome i mi učestvoval ? Samo iz razloga što smo sve vreme ćutali, dok su neljudi od nas otimali ono naše najsvetije. Ono što pripada svima nama i što nas sve vezuje u celinu. Kosovo i Metohija je neokrnjen naziv jednog dela planete Zemlje, na kome je posejano seme Slobode i odricanja od materijalnog sveta, sa verom u Boga i bolje sutra preko Nebeskog Carstva. Mesto na kome su Srbi živeli od vajkada i zavete preko ove zemlje vezivali sa Bogom. Mesto starije i od misli Srba koji u ovim poganim vremenima zaboraviše na svoju najsvetiju zemlju. Prelepo mesto sa srbskim imenom, da nas podseća sve vreme odakle smo i od koga nastali. Mesto na kome se susreću nebo i zemlja. I dok se na Kosovu i Metohiji miluju nebo i zemlja, opominjući ovaj narod da se vrati korenima, ovaj narod sebi usadi misli da o svojoj najbitnijoj zemlji više ne treba ni da razmišlja. Već da danas biti Srbin znači želeti i vrednovati sve ono što je kvarno, ali tuđe, a zaboraviti sve ono što je naše, a itekako vredno. Možda i najvrednije što posedujemo, ako izuzmemo svoju dušu kojom nikako ne treba trgovati. Satanini sinovi i kćeri ubediše seljake da se Kosovo u traktore ne sipa, a onu gospodu iz grada, da se Kosovo treba dati nekim zlim ljudima sa Zapada. Kako bi gospoda gospodovala negde tamo po Evropi, sa nekakvim novonastalim nacijama, izrodima našeg naroda. Nacije koje se prvo izrodiše, a onda i totalno odrodiše, i zaboraviše sve ono što je Srbsko. A onda će gospoda bez gospodstva biti isto sa njima, a sve što treba je da se odreknu mesta gde nastaše njihove duše. I duše onih seljaka kojima su traktori danas bitniji i miliji od stvaranja njih kao ljudi i naroda. Srbi zaokupljeni svojim ličnim problemima i ugađanju samo sebi, izbaciše iz svojih srca i naziv svoje zemlje i zavet sa Bogom. Iz svojih srca izbaciše i Boga, koga zameniše materijalnim stvarima, kojima se u ovim smutnim vremenima klanjaju I mole. Zaboraviše sve ono po čemu su ih nekada prepoznavali ljudi iz drugih naroda i dođoše do toga da o njima drugi narodi znaju mnogo više nego oni o samima sebi. Zaboraviše ono zbog čega ih drugi narodi nekada nazvaše Slavnima. Dok im sve vreme Bog iscrtava u znacima da i slepi vide, da se nikada ne treba odreći onoga što je sastavni deo njihove duše. Da se ne samo na rečima, već i srcem i mislima, Kosova i Metohije ne odriče ne lako, nego nikada i nikako. Nizašta. Da moraju uvek da znaju da svaka mračna vremena prolaze i da će proći, ma koliko gust mrak bio. A da posle njih uvek dolazi jutro i Sunce koje će zasjati baš preko Kosova i Metohije. Da će Kosovo i Metohija uvek biti sastavni deo duše Srba, sve dok se i poslednji među njima ne odrekne ove zemlje svetaca, koji nekada ovom zemljom hodaše. I danas kao vredne pčelice oni koji se Srbima lažno predstaviše kao Srbi, rade na tome i ulažu sve svoje moguće i nemoguće napore, kako bi ovu svetu zemlju Srba od Srba i ukrali. Smešeći se preko televizora i novina, glumeći kako su baš oni ono što Srbija najbolje ima, sve vreme rade u nastavcima u korist zlih ljudi sa Zapada. Da baš to Kosovo i Metohiju iščupaju iz srca rodoljuba koji bi morali da znaju, da bez ovog dela naše zemlje, nestaće i naša srca. Neće biti ni nas samih, ukoliko dozvolimo da nam otkinu ovaj najbitniji deo za opstanak našeg roda. A samim tim nestaće inaše duše, na koje totalno zaboravismo možda ne danas, već juče. Mi moramo shvatiti da postoje neki neljudi tamo negde daleko, koji nam ne žele dobro, jer po svojoj prirodi oni za dobro i ne znaju. Ne znaju šta dobro i znači. I da ukoliko mi nekome ne mislimo zlo, da to ne znači da ne postoje čak i među nama oni koji nas glume, a nama zlo i žele. Moramo biti svesni toga u svakom momentu, da se je mnogo neljudi među nama nakotilo i da žele da i nas povuku sa sobom, da neljudi nalik njima i mi postanemo. Na mesto koje je rezervisano samo za njih, žele da tamo povedu i nas kako bi im bilo lakše što tamo i ne završiše samo oni. A baš će to Kosovo i Metohija biti ta čudesna Srbska reč sastavljena od dveju reči, koja će pokazati kome je mesto u zemlji Srbiji, a kome mesto čak ni unutar te zemlje nije. Svako onaj koji se makar u mislima odrekne zemlje svetih ljudi sa imenom Kosovo i Metohija, koja je Srbima od Boga poverena na čuvanje, osetiće na svojoj koži gnev baš tog Boga. Zato što je u ime svojih predaka, svojih potomaka i svoje lično ime, ugovor sa Bogom i raskinuo. Osetiće Pravdu koja će pokositi i njega i njegov porod, jer se je odrekao lanca koga čvrsto držaše njegovi preci, a on svoju kariku prekinu zarad lažnih ovozemaljskih interesa. Stradaće svako ko se je odrekao svetog mesta po zavetu, gde Bog svakodnevno progovara i opominje na čudesne načine kako će i proći svako ko okrene leđa Bogu, a svoje lice pogano okrene Satani. Svako onaj koji se odsrbi preko prihvatanja misli neprijatelja svog, kao svoje lične misli, biće proklet do kraja sveta i veka. Kosovo i Metohija se tiču svakoga ko živi na ovim prostorima, jer je baš Bog ljudima koji ovde žive poverio na čuvanje ovu najskuplju zemlju po njegovim merilima, a njegova se merila izbrojati ne mogu. Svako onaj koji okreće glavu od Kosova i Metohije i pravi se da ne vidi šta neljudi rade u ovim vremenima, gde zlo predstaviše kao poželjno i dobro, a on to i prihvati, jer mu je tako lakše, osetiće gnev Boga od koga će goreti kroz večnost koja dolazi. Svi su pozvani i svako se pita, niko nema pravo da se odriče zaveta svojih predaka i da prodaje makar i u sebi, ono što njegovi preci i u njegovo ime potpisaše da nikad predati neće, u vremenima koja nestaše zajedno sa našim precima. Jer Kosovo i Metohija nisu samo reči koje se mogu prodati za 30 srebrnjaka. Kosovo i Metohija su najsvetlija i najsvetija Srbska zemlja, bez koje Srba više biti neće. Zemlja koja održava svrhu ovog naroda, koji je od strane Boga i izabran da taj teret i nosi, iz razloga što jedini taj teret može i da iznese. Zemlja koja je vezala naše duše preko zaveta, a preko duša smo i potpisali da se tog zaveta nikada odreći nećemo. Sve dok i poslednji Srbin bude stajao čvrsto, Kosovo i Metohija će biti ono što je bilo, jeste i biće zauvek. Zemlja na kojoj su krvlju zemaljskog tela i dušom svojom božanskom, naši preci potpisali zavet da će ovu najsvetiju zemlju i čuvati dok vreme ne prestane da postoji. A sa tim vremenom jedino Srbi i imaju pravo da nestanu i prestanu da budu Srbi. Jedino na taj način se ovaj zavet i raskida. Zajedno sa svojom najčistijom zemljom, a ta zemlja se zove oduvek i zauvek, Kosovo i Metohija. Uvek i zanavek, dok Srbi postoje. I dok nose ovo ime od Boga im dato. Pa kako ga budemo nosili, tako neka nam budućnost i sudi. Kako mislimo o Kosovu i Metohiji, neka nam tako i bude. Svakom od nas. Zauvek.

I am my Brother's Keeper, and I shall not fear ...