Dobrodošli u Srbiju. Zemlju u kojoj je sve naopako. Sve izokrenuto, jedino što ljudi još uvek ne idu unatraške. Zemlju u kojoj je narod dobar, ali decenijama plašen, lagan i manipulisan, te ne zna više ni gde je, ni šta je.
U zemlju u kojoj je narodu sve najbolje što je imao iz prošlosti, ukradeno i sakriveno, a ono najgore ostavljeno da to najgore i živi.
U zemlju u kojoj je narodu sve najbolje što je imao iz prošlosti, ukradeno i sakriveno, a ono najgore ostavljeno da to najgore i živi.
Zemlju u kojoj je sve ono loše sa Zapada nametnuto na prevaru i silu, a ono najbolje sa Zapada zabranjeno.
Zemlju gde više zdrav razum skoro pa i da ne postoji. Gde su sve teze zamenjene. Gde je postalo normalno sve ono što je nekad bilo nenormalno i bolesno. Gde je patriota onaj ko glasnije viče sa mikrofona, ili ekrana, samo iz razloga što je glasan i što nam govori ono što želimo da čujemo. Dok se pravim patriotama otimaju imovina i deca, jer su ih izdali oni koje su branili kada je trebalo narod i zemlju braniti. I umesto kojih i za čiju decu su se borili.
Zemlja gde su u ratu najbolji ginuli za svoj narod o slobodu, a u slobodi uvek prevareni da ih zauzdaju oni koji su ih ubijali, preko onih koji su se od njih odrodili. Gde se najniži ljudski nagoni vrednuju, veličaju i slave, a najbolje ljudske vrline kažnjavaju i sankcionišu.
Zemlja gde se veruje onima koji su vođeni ispod životinjskim instiktima i kojima se ukazuje poštovanje, a ljudi se gaze svakodnevno, što dublje u bezdan. Gde je nekada junački narod postao samo bezlična masa, jer su strahom i lažima uspeli da ga skroz duhovno i mentalno osakate.
Zemlja gde je narod koji je nekada razmišljao uvek "mi", naučen da je jedino ispravno razmišljati "ja". Gde je mantra "gledaj sebe" dovela skoro do uništenja svega što ovaj narod predstavlja i čini. A po čemu je u istoriji bio prepoznatljiv među drugim narodima.
Sada bi trebalo da nastupi ono, a ko je kriv ? I da li vredi, uopšte, krivca tražiti ? Da li ima svrhe ? Da li je krivac u svima nama ?
Nije opasno biti u zabludi. Nije opasno i nešto ne znati. Ali videti dokaze da smo u zabludi, a i dalje se držati istog samo iz razloga kako bismo bili u pravu, kada nismo ? E, to je već opasno, po nas same.
I tu je u pitanju samo ego, koji nam sugeriše da mi znamo najbolje i da tako treba i mora ostati. Da ne priznamo pre svega sebi i da menjamo stav i mišljenje u pravcu u kome nas dokazi šalju. Neretko se služimo i lažima samo da održimo svoju iluziju, lažući sebe same. A lažima se za istinu ne bori, makar to bila i samo naša istina, a ne i ona jedna jedina, prava.
Ono u šta verujemo usmerava naše delovanje i postupke. Zato je veoma bitno u šta treba i verovati. Nije pitanje kome, najbolje je verovati samo i isključivo sebi. Sve dok ne dođemo do zida, a onda je možda najbolje i promeniti pravac kretanja.
Da li je moguće da neko drugi obavi naš posao umesto nas i da nas vrati na pravi put spasenja ? Kada je ovo u pitanju, ne. Moramo sami, svako za sebe ponaosob. Čekati da to neko umesto nas obavi je samo jedna od zabluda u koju smo uvučeni. Najlakše se kontroliše onaj koji je zaražen čekanjem i nadom. Dokle god čekamo da neko drugi uradi naš posao umesto nas, problem je u nama, iako toga možda nismo ni svesni. Kao što možda nismo ni svesni da smo mi, kao ljudi, pre svega duhovna, pa tek onda ova materijalna bića zaglavljena u ovom Svemiru paradoksa.
Najlakše je kritikovati druge i u drugima uvek pronalaziti krivca. Ali to nije nikakav rad, to je samo odlaganje onoga što treba sami da obavimo.
Pokazivati prstom na druge je lako, ponekad treba izabrati i teži put, pa se okrenuti ka sebi i pogledati sebe u ogledalu. Da li je moguće da je neko drugi kriv zbog bilo čijih grešaka u životu ? Naravno da nije, krivci smo jedino i isključivo mi.
Nemoguće je da drugi budu krivi zbog naših grešaka. Ma koliko nas neko savetovao, na kraju smo mi ti koji sami biraju svako za sebe, ne bira onaj koji nas savetuje umesto nas. Na kraju, krivi smo isključivo mi sami ako smo loše izabrali, nekoga poslušali, ili nekome dozvolili da radi na našu štetu.
Sloboda izbora je jedina naša lična stvar, u našem vlasništvu. Jedina u svim univerzumima koju stvarno posedujemo.
Ego je taj koji u drugima vidi krivce i autoritete, jer je ego u suštini lenj. I onda od autoriteta očekuje da njegov posao odradi baš taj autoritet. I dokaže egu da je bio u pravu. Ukoliko autoritet ne odradi naš posao umesto nas, nego samo ostane na rečima i manipulaciji, gde ćemo se unda naći ? Da li ćemo shvatiti da smo sami krivi što smo prevareni, ili ćemo i dalje u drugima tražiti krivca ?
Zašto onda čekamo da neko drugi završi naš posao zbog koga smo na Zemlju došli ? Zašto čekamo da nas autoriteti spasu, kada oni mogu spas doneti isključivo sebi ?
Kada ćemo kao narod početi opet da razmišljamo u pravcu "mi", a nikako "ja", kada u suštini među nama razlike i nema ?
Da li je moguće ljudima koji razmišljaju "ja" objasniti kako se razmišlja "mi" ? Sami moraju na taj put, ali prvo mora da postoji želja i volja da takav put i krenu.
I ? Gde smo sad ? Gde ćemo sad ? Šta je to spas za čitav narod, šta je to što rešava sve probleme ? Da li postoji pravi put ? Da li ovog puta postoji samo jedan jedini pravi put ? Da li je to jedini put koji vodi ka razmišljanju uvek u pravcu "mi", koji nas vraća na ono što smo nekada bili, onakvim kakve nas je Bog stvorio ?
Hoćemo li razmišljati "mi" bez ega, ili ćemo i dalje nastaviti da razmišljamo u pravcu "ja" sa "mojim egom" i za sebe izabranim lažnim autoritetom ? Sve ostalo su slepe ulice i pogrešan put. Ulice iz kojih ne postoji izlaz.
Ako postoji neki drugi, bolji put, voleo bih da me neko usmeri, možda sam u zabludi. Ali bez autoriteta koji na taj put vode, sa argumentima, dokazima i činjenicama. Logikom i jedino istinom, bez laži, prevare i manipulacije. Isključivo put gde smo svi jednaki na tom istom putu. Gde svi zajedno, čitav narod, mislimo u pravcu "mi i naše", a nikada i nikako "ja i moje". I neka ne traži od mene dela, ukoliko mi svojim delima sam ne da primer, to bi već bilo licemerno.
Neka ne prihvata zasluge za sebe za sve ono što je dobro, neretko i tamo gde ga nema u suštini, već se nameće kao da od njega to dobro i dolazi. A za sve ono što nije dobro, uvek okrivljuje druge, a nikako sebe, što je samo jedan od vidova manipulacije.
Hoćemo li i dalje dozvoliti egu i autoritetima od ega i iz sopstvenog ega stvorenih, da nas vode ka ćorsokacima bez mogućnosti izlaza ? A oni znaju izlaz, ali isključivo za sebe i svoje bližnje i tu se sve završava. Nas ostale možda ostave zbunjene i izgubljene u slepim ulicama.
Hoćemo li konačno krenuti ka slobodi, ili ćemo čekati da se stvari po nas još pogoršaju, a onda za to opet upirati prstom u druge, na taj način po ko zna koji put pravdajući sebe ? Ukoliko se stvari pogoršaju, postavlja se pitanje, ko će onda biti kriv zbog toga ovog puta ?
Mi, svako za sebe ponaosob, ili smo već pripremili prst za upiranje? A opet zaboravili na ogledalo u koje nikako da se zagledamo, iako je baš sada pravo vreme za to.
Dobrodošli u Srbiju. Ovo je zemlja čuda koja nikada ne prestaju.
Uđite. Ne morate se izuvati.
Zemlja gde su u ratu najbolji ginuli za svoj narod o slobodu, a u slobodi uvek prevareni da ih zauzdaju oni koji su ih ubijali, preko onih koji su se od njih odrodili. Gde se najniži ljudski nagoni vrednuju, veličaju i slave, a najbolje ljudske vrline kažnjavaju i sankcionišu.
Zemlja gde se veruje onima koji su vođeni ispod životinjskim instiktima i kojima se ukazuje poštovanje, a ljudi se gaze svakodnevno, što dublje u bezdan. Gde je nekada junački narod postao samo bezlična masa, jer su strahom i lažima uspeli da ga skroz duhovno i mentalno osakate.
Zemlja gde je narod koji je nekada razmišljao uvek "mi", naučen da je jedino ispravno razmišljati "ja". Gde je mantra "gledaj sebe" dovela skoro do uništenja svega što ovaj narod predstavlja i čini. A po čemu je u istoriji bio prepoznatljiv među drugim narodima.
Sada bi trebalo da nastupi ono, a ko je kriv ? I da li vredi, uopšte, krivca tražiti ? Da li ima svrhe ? Da li je krivac u svima nama ?
Nije opasno biti u zabludi. Nije opasno i nešto ne znati. Ali videti dokaze da smo u zabludi, a i dalje se držati istog samo iz razloga kako bismo bili u pravu, kada nismo ? E, to je već opasno, po nas same.
I tu je u pitanju samo ego, koji nam sugeriše da mi znamo najbolje i da tako treba i mora ostati. Da ne priznamo pre svega sebi i da menjamo stav i mišljenje u pravcu u kome nas dokazi šalju. Neretko se služimo i lažima samo da održimo svoju iluziju, lažući sebe same. A lažima se za istinu ne bori, makar to bila i samo naša istina, a ne i ona jedna jedina, prava.
Ono u šta verujemo usmerava naše delovanje i postupke. Zato je veoma bitno u šta treba i verovati. Nije pitanje kome, najbolje je verovati samo i isključivo sebi. Sve dok ne dođemo do zida, a onda je možda najbolje i promeniti pravac kretanja.
Da li je moguće da neko drugi obavi naš posao umesto nas i da nas vrati na pravi put spasenja ? Kada je ovo u pitanju, ne. Moramo sami, svako za sebe ponaosob. Čekati da to neko umesto nas obavi je samo jedna od zabluda u koju smo uvučeni. Najlakše se kontroliše onaj koji je zaražen čekanjem i nadom. Dokle god čekamo da neko drugi uradi naš posao umesto nas, problem je u nama, iako toga možda nismo ni svesni. Kao što možda nismo ni svesni da smo mi, kao ljudi, pre svega duhovna, pa tek onda ova materijalna bića zaglavljena u ovom Svemiru paradoksa.
Najlakše je kritikovati druge i u drugima uvek pronalaziti krivca. Ali to nije nikakav rad, to je samo odlaganje onoga što treba sami da obavimo.
Pokazivati prstom na druge je lako, ponekad treba izabrati i teži put, pa se okrenuti ka sebi i pogledati sebe u ogledalu. Da li je moguće da je neko drugi kriv zbog bilo čijih grešaka u životu ? Naravno da nije, krivci smo jedino i isključivo mi.
Nemoguće je da drugi budu krivi zbog naših grešaka. Ma koliko nas neko savetovao, na kraju smo mi ti koji sami biraju svako za sebe, ne bira onaj koji nas savetuje umesto nas. Na kraju, krivi smo isključivo mi sami ako smo loše izabrali, nekoga poslušali, ili nekome dozvolili da radi na našu štetu.
Sloboda izbora je jedina naša lična stvar, u našem vlasništvu. Jedina u svim univerzumima koju stvarno posedujemo.
Ego je taj koji u drugima vidi krivce i autoritete, jer je ego u suštini lenj. I onda od autoriteta očekuje da njegov posao odradi baš taj autoritet. I dokaže egu da je bio u pravu. Ukoliko autoritet ne odradi naš posao umesto nas, nego samo ostane na rečima i manipulaciji, gde ćemo se unda naći ? Da li ćemo shvatiti da smo sami krivi što smo prevareni, ili ćemo i dalje u drugima tražiti krivca ?
Zašto onda čekamo da neko drugi završi naš posao zbog koga smo na Zemlju došli ? Zašto čekamo da nas autoriteti spasu, kada oni mogu spas doneti isključivo sebi ?
Kada ćemo kao narod početi opet da razmišljamo u pravcu "mi", a nikako "ja", kada u suštini među nama razlike i nema ?
Da li je moguće ljudima koji razmišljaju "ja" objasniti kako se razmišlja "mi" ? Sami moraju na taj put, ali prvo mora da postoji želja i volja da takav put i krenu.
I ? Gde smo sad ? Gde ćemo sad ? Šta je to spas za čitav narod, šta je to što rešava sve probleme ? Da li postoji pravi put ? Da li ovog puta postoji samo jedan jedini pravi put ? Da li je to jedini put koji vodi ka razmišljanju uvek u pravcu "mi", koji nas vraća na ono što smo nekada bili, onakvim kakve nas je Bog stvorio ?
Hoćemo li razmišljati "mi" bez ega, ili ćemo i dalje nastaviti da razmišljamo u pravcu "ja" sa "mojim egom" i za sebe izabranim lažnim autoritetom ? Sve ostalo su slepe ulice i pogrešan put. Ulice iz kojih ne postoji izlaz.
Ako postoji neki drugi, bolji put, voleo bih da me neko usmeri, možda sam u zabludi. Ali bez autoriteta koji na taj put vode, sa argumentima, dokazima i činjenicama. Logikom i jedino istinom, bez laži, prevare i manipulacije. Isključivo put gde smo svi jednaki na tom istom putu. Gde svi zajedno, čitav narod, mislimo u pravcu "mi i naše", a nikada i nikako "ja i moje". I neka ne traži od mene dela, ukoliko mi svojim delima sam ne da primer, to bi već bilo licemerno.
Neka ne prihvata zasluge za sebe za sve ono što je dobro, neretko i tamo gde ga nema u suštini, već se nameće kao da od njega to dobro i dolazi. A za sve ono što nije dobro, uvek okrivljuje druge, a nikako sebe, što je samo jedan od vidova manipulacije.
Hoćemo li i dalje dozvoliti egu i autoritetima od ega i iz sopstvenog ega stvorenih, da nas vode ka ćorsokacima bez mogućnosti izlaza ? A oni znaju izlaz, ali isključivo za sebe i svoje bližnje i tu se sve završava. Nas ostale možda ostave zbunjene i izgubljene u slepim ulicama.
Hoćemo li konačno krenuti ka slobodi, ili ćemo čekati da se stvari po nas još pogoršaju, a onda za to opet upirati prstom u druge, na taj način po ko zna koji put pravdajući sebe ? Ukoliko se stvari pogoršaju, postavlja se pitanje, ko će onda biti kriv zbog toga ovog puta ?
Mi, svako za sebe ponaosob, ili smo već pripremili prst za upiranje? A opet zaboravili na ogledalo u koje nikako da se zagledamo, iako je baš sada pravo vreme za to.
Dobrodošli u Srbiju. Ovo je zemlja čuda koja nikada ne prestaju.
Uđite. Ne morate se izuvati.
U svetu se na godišnjem nivou otme, ukrade, siluje i ubije preko 2 miliona dece. Ovaj problem je prioritet nad prioritetima. Bez rešavanja ovog prioriteta, nema iskonske slobode za čitavo čovečanstvo. Pa ni za nas Srbe. Jer se preko dece direktno napada Bog od strane satanista, preko zločina nad decom koja su najbliža Bogu i u najjačoj vezi, koju još nismo uspeli da prekinemo "vaspitavanjem i obrazovanjem" dece.
Veliko Buđenje je krenulo u Americi preko filma "Zvuk Slobode", "Sound Of Freedom". Sve strahote koje budu krenule preko lažnih medija i napadi na čitavo čovečanstvo, krenuće iz razloga da se prikrije ova istina i narativ usmeri u drugom pravcu. Ali to neće biti moguće, jer ovog puta, Bog je taj koji će sve dovesti na svoje. Da li ćemo ignorisati ovu najbitniju temu i prioritet, ili ćemo zauzeti stranu Boga ?
Svako bira sam za sebe.
Veliko Buđenje je krenulo u Americi preko filma "Zvuk Slobode", "Sound Of Freedom". Sve strahote koje budu krenule preko lažnih medija i napadi na čitavo čovečanstvo, krenuće iz razloga da se prikrije ova istina i narativ usmeri u drugom pravcu. Ali to neće biti moguće, jer ovog puta, Bog je taj koji će sve dovesti na svoje. Da li ćemo ignorisati ovu najbitniju temu i prioritet, ili ćemo zauzeti stranu Boga ?
Svako bira sam za sebe.
Srbija iznad svega. Samo Bog iznad Srbije.
Нема коментара:
Постави коментар