Stojte galije carske, sputajte krme moćne, gazite tihim hodom, opelo gordo držim u doba jeze noćne, nad ovom svetom vodom. Jer... Tu na dnu... Je dno dna.
Tu je negde, moja Srbija, u dubokom mulju zaglavila. Duboko u najdubljem crnom talogu.
Od najvećih junaka koji su za svoj Rod i Svoju Srbiju život dali i Plave Grobnice, stigli smo do prokletog dna. Izgleda da smo mi naslednici svih tih junaka od kojih postasmo, negde skrenuli sa pravog puta. A onda se i debelo nasukali u svojim manama.
Od nekada ponosnog i prkosnog naroda sa Bogom u srcu, došli smo do proklete bezlične mase koja ništa ne zna. Niti o sebi, još manje o svojoj časnoj istoriji. A ponajmanje o Bogu.
Paralizovani strahom nametnutog nam spolja od strane zlih i pokvarenih, izgubili smo vezu sa Bogom. Strahom koji je nekada bio nepoznanica za nas Srbe.
Od najvećih boraca protiv zla sa slavnim nasleđem na plećima, došli smo do toga da smo nesvesno postali i samo zlo. Svoja pleća oslobodismo tereta naših predaka koji su se žrtvovali i ginuli za našu slobodu, i postadosmo sve ono protiv čega su se naši preci uvek do kraja bez kompromisa borili.
Dok u svima izvan nas tražimo krivca, slepi kod očiju, ne vidimo da smo za sve mi jedini krivci.
Tu je negde, moja Srbija, u dubokom mulju zaglavila. Duboko u najdubljem crnom talogu.
Od najvećih junaka koji su za svoj Rod i Svoju Srbiju život dali i Plave Grobnice, stigli smo do prokletog dna. Izgleda da smo mi naslednici svih tih junaka od kojih postasmo, negde skrenuli sa pravog puta. A onda se i debelo nasukali u svojim manama.
Od nekada ponosnog i prkosnog naroda sa Bogom u srcu, došli smo do proklete bezlične mase koja ništa ne zna. Niti o sebi, još manje o svojoj časnoj istoriji. A ponajmanje o Bogu.
Paralizovani strahom nametnutog nam spolja od strane zlih i pokvarenih, izgubili smo vezu sa Bogom. Strahom koji je nekada bio nepoznanica za nas Srbe.
Od najvećih boraca protiv zla sa slavnim nasleđem na plećima, došli smo do toga da smo nesvesno postali i samo zlo. Svoja pleća oslobodismo tereta naših predaka koji su se žrtvovali i ginuli za našu slobodu, i postadosmo sve ono protiv čega su se naši preci uvek do kraja bez kompromisa borili.
Dok u svima izvan nas tražimo krivca, slepi kod očiju, ne vidimo da smo za sve mi jedini krivci.
Uspavali smo se kao kosač posle napornog rada, ispod Hrasta koji nam život daje.
I tako uspavani i opijeni snom, dozvolismo da nam nepostojeći poseku i taj Hrast ispod koga smo zaspali.
A mi, kao Srbi i dalje žmurimo, od straha ne smemo ni oči da otvorimo. Paralizovani, čekamo, da ih neko drugi otera, da im otme prokletu sekiru iz ruku.
Čekamo da naš izrod neko drugi skloni, i da nam on sada zasadi novi Hrast, jer ovaj dozvolismo sebi da nam nečasni poseku. Ali tuđi hrast nikada neće biti kao onaj koji smo sami za sebe posadili.
Hrast čovečnosti koji smo dozvolili da nam poseku, a sa njim i našu dušu ukradu i odnesu tamo gde joj mesto nije. Negde ka najcrnjem mraku bivstvovanjana u ovome svetu laži i iluzija.
Srbija moja međ` šljivama baulja kroz hodnike istorije koja tek treba da bude ispisana. Kao pijanac posle fajronta u kafani, ne vidi prst pred očima, ni gde ide, ni šta radi.
Zanosi se, ne vidi, pokušava da nađe put osećajem koji je nekada imala. Osećajem za ono što je ispravno, a koje se danas pomešalo sa svim onim što ispravno nije.
Te više i ne znamo ni ko smo, ni gde smo, ni šta smo.
A gde nestadoše svi oni junaci iz prošlosti po kojima nas nazvaše Slavnima, Srbima ? Kao da je negativna selekcija izvršena na Kosovskom Boju.
Kao da je tamo stradalo sve ono najbolje što je Srbija imala, a osta okot, kukavički, koji na Kosovo Polje nije smeo, da se od njega klica budućnosti među nama poseje.
Od nekada Roda silnog, širom sveta poznatog i prepoznatog po ogromnom junaštvu i borbi protiv najgoreg i najvećeg zla, postadosmo samo obris onih kojima nismo dostojni ni u spomenike da gledamo.
Nametnuše nam oni koji nas učiše životu, a koji za život i ne znaju, sve ono naopako u lažnom svetlu. I naučiše nas da je naopako ispravno, a sve ono što vredi i što nas Srbima čini, zatrpaše duboko ispod kostiju onih čije kosti još uvek drže temelj Srbije, kako se ne bi i totalno urušila. A mi im to i dozvolismo i prećutasmo.
Od Roda stvorenog od Boga da bude Čuvar Božije Vatre međ` svim narodima sveta, osta samo pepeo slavne, jasne i časne prošlosti.
I danas dok čitava Srbija na memlu i buđ miriše, na strah, ponor i bezdan, Narod moj i dalje luta kroz lavirint neznanja, tražeći ono čega tamo nema. Tražeći nešto što tamo zasigurno neće naći.
Nada se da će naći zlato za sebe, na mestu na kome zlata i nema. Ali ima nešto što je vrednije i od samog zlata. A mi to ne vidimo, kao Narod, jer ne želimo da pogledamo duboko u sebe, tamo gde se krije čitavo znanje i pravo bogatstvo.
Učili su nas tuđinci kojima dozvolismo da se među nama na svemu našem Svetom, postave iznad nas Srba, da gledati treba jedino izvan nas samih i da je jedino i samo budućnost bitna. Da prošlosti treba da se odreknemo, a samim tim se odreknemo i sebe samih. I da treba zaboraviti i oprostiti zločincima sve ono što se praštati ne sme. A mi sve to pozobasmo kao najobičnija goveda, stoka.
Bez da iole razumemo, da bez naše junačke i časne prošlosti i nasleđa, ni nas biti neće u budućnosti koja se rađa u ovim smutnim danima.
Učiše nas oni koji iz našeg Roda nisu, da zaboravimo na sebe i da nikako ne gledamo u sebe.
Kažu, tamo je sve što vam treba. Tamo izvan vas je sreća, ne i u vama samima.
Tražite, imate čitav život, a ukoliko pak ne uspete da nađete, dobićete novi život da nastavite sa potragom. I sve tako dok ne nađete ono što tražite, na pogrešnom mestu, gde toga i nema.
A gde nestade sve ono što nas je činilo ljudima u davnim vemenima ? Sve ono što nismo znali, a onda dođoše neki drugi, za nas nepoznati, tuđinci, i dadoše nam lažno znanje sa kojim postadosmo sve ono što nikako ne treba i ne smemo da budemo ?
Sa njihovim lažnim znanjem sve manje i manje znamo, i sve manje i manje smo ljudi, a sve više ono čega smo se nekada najviše bojali da ne postanemo.
Gde je nestalo ono ogledalo koje nam je u ovim vremenima svima preko potrebno, dok nam drugi prstom ukazuju izvan nas samih ? Da se pogledamo, konačno, svi zajedno kao Narod Srbski, da vidimo na čemu smo. I šta u tom ogledalu tamo i ima.
Da vidimo šta je ostalo od onih koji su bez straha jurišali kroz istoriju, za Slobodu, Istinu i Boga, ne plašeći se uskogrudo za sebe da u toj najčasnijoj borbi i stradaju.
Boreći se za Boga, Narod Srbski i svoju Svetu Srbiju. Za svoje imanje, gde su bili svoji na svome i za svoju porodicu, za svoju decu. Za sve ono najsvetije i najsvetlije što jedan čovek može da dobije na pokon od samog Boga, Tvorca.
Da u tom ogledalu tražimo i konačno nađemo sve ono što je odavno nađeno i duboko sakriveno u nama, kako bi se održalo kroz crne vekove za ova današnja prokleta, jadna vremena. Vremena koja treba da budu veličanstvena i mi svi, kao jedan Rod, zajedno sa njima.
I da nam to što nađemo u sebi bude svetionik i pokaže pravi put. Kako bi uvek znali pravu istinu, a ne da verujemo u ono što su nas drugi naučili. I da na rečima tuđinaca uništimo ne samo sebe, već i čitavo čovečanstvo, na čije bedeme odbrane smo oduvek prvi stajali.
Zato što smo znali da vidimo i znamo šta je ispravo, a šta ne. Šta je po Bogu i našem Rodu Ljudskom. I zato što smo znali za šta nas je Bog stvorio.
Da se setimo konačno svi kao Narod Srbski i da više nikada ne zaboravimo, da nas je Bog stvorio da njegovu Reč čuvamo i prenosimo kroz sve vekove koji će nastati. Sve dok vreme postoji.
I da ponosno nosimo svoje ime Srbi i Narod Srbski, i budemo svetlo svim narodima na ovome svetu sazdanom od čarolija. Uvek sa Bogom na čelu. I uvek na strani Istine i Pravde.
Sve dok postojimo kao Rod Srbski.
I tako uspavani i opijeni snom, dozvolismo da nam nepostojeći poseku i taj Hrast ispod koga smo zaspali.
A mi, kao Srbi i dalje žmurimo, od straha ne smemo ni oči da otvorimo. Paralizovani, čekamo, da ih neko drugi otera, da im otme prokletu sekiru iz ruku.
Čekamo da naš izrod neko drugi skloni, i da nam on sada zasadi novi Hrast, jer ovaj dozvolismo sebi da nam nečasni poseku. Ali tuđi hrast nikada neće biti kao onaj koji smo sami za sebe posadili.
Hrast čovečnosti koji smo dozvolili da nam poseku, a sa njim i našu dušu ukradu i odnesu tamo gde joj mesto nije. Negde ka najcrnjem mraku bivstvovanjana u ovome svetu laži i iluzija.
Srbija moja međ` šljivama baulja kroz hodnike istorije koja tek treba da bude ispisana. Kao pijanac posle fajronta u kafani, ne vidi prst pred očima, ni gde ide, ni šta radi.
Zanosi se, ne vidi, pokušava da nađe put osećajem koji je nekada imala. Osećajem za ono što je ispravno, a koje se danas pomešalo sa svim onim što ispravno nije.
Te više i ne znamo ni ko smo, ni gde smo, ni šta smo.
A gde nestadoše svi oni junaci iz prošlosti po kojima nas nazvaše Slavnima, Srbima ? Kao da je negativna selekcija izvršena na Kosovskom Boju.
Kao da je tamo stradalo sve ono najbolje što je Srbija imala, a osta okot, kukavički, koji na Kosovo Polje nije smeo, da se od njega klica budućnosti među nama poseje.
Od nekada Roda silnog, širom sveta poznatog i prepoznatog po ogromnom junaštvu i borbi protiv najgoreg i najvećeg zla, postadosmo samo obris onih kojima nismo dostojni ni u spomenike da gledamo.
Nametnuše nam oni koji nas učiše životu, a koji za život i ne znaju, sve ono naopako u lažnom svetlu. I naučiše nas da je naopako ispravno, a sve ono što vredi i što nas Srbima čini, zatrpaše duboko ispod kostiju onih čije kosti još uvek drže temelj Srbije, kako se ne bi i totalno urušila. A mi im to i dozvolismo i prećutasmo.
Od Roda stvorenog od Boga da bude Čuvar Božije Vatre međ` svim narodima sveta, osta samo pepeo slavne, jasne i časne prošlosti.
I danas dok čitava Srbija na memlu i buđ miriše, na strah, ponor i bezdan, Narod moj i dalje luta kroz lavirint neznanja, tražeći ono čega tamo nema. Tražeći nešto što tamo zasigurno neće naći.
Nada se da će naći zlato za sebe, na mestu na kome zlata i nema. Ali ima nešto što je vrednije i od samog zlata. A mi to ne vidimo, kao Narod, jer ne želimo da pogledamo duboko u sebe, tamo gde se krije čitavo znanje i pravo bogatstvo.
Učili su nas tuđinci kojima dozvolismo da se među nama na svemu našem Svetom, postave iznad nas Srba, da gledati treba jedino izvan nas samih i da je jedino i samo budućnost bitna. Da prošlosti treba da se odreknemo, a samim tim se odreknemo i sebe samih. I da treba zaboraviti i oprostiti zločincima sve ono što se praštati ne sme. A mi sve to pozobasmo kao najobičnija goveda, stoka.
Bez da iole razumemo, da bez naše junačke i časne prošlosti i nasleđa, ni nas biti neće u budućnosti koja se rađa u ovim smutnim danima.
Učiše nas oni koji iz našeg Roda nisu, da zaboravimo na sebe i da nikako ne gledamo u sebe.
Kažu, tamo je sve što vam treba. Tamo izvan vas je sreća, ne i u vama samima.
Tražite, imate čitav život, a ukoliko pak ne uspete da nađete, dobićete novi život da nastavite sa potragom. I sve tako dok ne nađete ono što tražite, na pogrešnom mestu, gde toga i nema.
A gde nestade sve ono što nas je činilo ljudima u davnim vemenima ? Sve ono što nismo znali, a onda dođoše neki drugi, za nas nepoznati, tuđinci, i dadoše nam lažno znanje sa kojim postadosmo sve ono što nikako ne treba i ne smemo da budemo ?
Sa njihovim lažnim znanjem sve manje i manje znamo, i sve manje i manje smo ljudi, a sve više ono čega smo se nekada najviše bojali da ne postanemo.
Gde je nestalo ono ogledalo koje nam je u ovim vremenima svima preko potrebno, dok nam drugi prstom ukazuju izvan nas samih ? Da se pogledamo, konačno, svi zajedno kao Narod Srbski, da vidimo na čemu smo. I šta u tom ogledalu tamo i ima.
Da vidimo šta je ostalo od onih koji su bez straha jurišali kroz istoriju, za Slobodu, Istinu i Boga, ne plašeći se uskogrudo za sebe da u toj najčasnijoj borbi i stradaju.
Boreći se za Boga, Narod Srbski i svoju Svetu Srbiju. Za svoje imanje, gde su bili svoji na svome i za svoju porodicu, za svoju decu. Za sve ono najsvetije i najsvetlije što jedan čovek može da dobije na pokon od samog Boga, Tvorca.
Da u tom ogledalu tražimo i konačno nađemo sve ono što je odavno nađeno i duboko sakriveno u nama, kako bi se održalo kroz crne vekove za ova današnja prokleta, jadna vremena. Vremena koja treba da budu veličanstvena i mi svi, kao jedan Rod, zajedno sa njima.
I da nam to što nađemo u sebi bude svetionik i pokaže pravi put. Kako bi uvek znali pravu istinu, a ne da verujemo u ono što su nas drugi naučili. I da na rečima tuđinaca uništimo ne samo sebe, već i čitavo čovečanstvo, na čije bedeme odbrane smo oduvek prvi stajali.
Zato što smo znali da vidimo i znamo šta je ispravo, a šta ne. Šta je po Bogu i našem Rodu Ljudskom. I zato što smo znali za šta nas je Bog stvorio.
Da se setimo konačno svi kao Narod Srbski i da više nikada ne zaboravimo, da nas je Bog stvorio da njegovu Reč čuvamo i prenosimo kroz sve vekove koji će nastati. Sve dok vreme postoji.
I da ponosno nosimo svoje ime Srbi i Narod Srbski, i budemo svetlo svim narodima na ovome svetu sazdanom od čarolija. Uvek sa Bogom na čelu. I uvek na strani Istine i Pravde.
Sve dok postojimo kao Rod Srbski.
Do kraja sveta i veka.
Od Dušanovog Carstva gde je Bog bio na vrhu, a tek onda Dušan Silni, došli smo do firme DOO "REPUBLIKA SRBIJA" koja pripada nekim zlim ljudima sa Zapada, a ne Narodu Srbskom.
Od Carevine u kojoj su junaci bili poštovani i veličani, došli smo dotle da su dezerteri i izdajnici predsednici i gradonačelnici, a junaci koji su branili ovaj Narod od najveće mašinerije zla u istoriji 1999. godine, izvršavaju samoubistva. U svemu ovome nismo mi nikakve žrtve, nego glavni i jedini odgovorni krivci.
Zbog konformizma i lažne sigurnosti smo se odrekli Slobode, a zbog ličnih jadnih interesa smo se odrekli i Naroda i Države. Na kraju ostadosmo bez svega. I bez konformizma, i bez sigurnosti, i bez jadnih ličnih interesa, a i bez ljudskosti.
U Crkvama palimo sveće, u Džamijama se molimo. A o Bogu ništa ne znamo, niti u Boga verujemo.
I još u sebi i dalje mislimo da smo žrtve, a žrtve su jedino deca koja nisu nizašta kriva. Te se pitamo što se ovo baš nama dešava, kakvo je ovo ludilo ?
A ludilo u nama samima, a ne i izvan nas.
Od Carevine u kojoj su junaci bili poštovani i veličani, došli smo dotle da su dezerteri i izdajnici predsednici i gradonačelnici, a junaci koji su branili ovaj Narod od najveće mašinerije zla u istoriji 1999. godine, izvršavaju samoubistva. U svemu ovome nismo mi nikakve žrtve, nego glavni i jedini odgovorni krivci.
Zbog konformizma i lažne sigurnosti smo se odrekli Slobode, a zbog ličnih jadnih interesa smo se odrekli i Naroda i Države. Na kraju ostadosmo bez svega. I bez konformizma, i bez sigurnosti, i bez jadnih ličnih interesa, a i bez ljudskosti.
U Crkvama palimo sveće, u Džamijama se molimo. A o Bogu ništa ne znamo, niti u Boga verujemo.
I još u sebi i dalje mislimo da smo žrtve, a žrtve su jedino deca koja nisu nizašta kriva. Te se pitamo što se ovo baš nama dešava, kakvo je ovo ludilo ?
A ludilo u nama samima, a ne i izvan nas.
A dešava se samo ono što smo još pre rođenja svi "potpisali" da ćemo i sprovesti u delo. Tranzicija iz ludosti u Slobodu u pravom smislu te reči, jednom za svagda.
Kada su se naši preci žrtvovali na Kosovskom Boju, svi su krenuli sa namerom da se ne vrate i žrtvuju zarad Nebeske Srbije, a odrekli se zemaljske, materijalne.
Pošto su misli veće grupacije ljudi usmerene u istom pravcu veoma moćne, naši časni preci su za nas stvorili misaoni obrazac u Etru, koji se zove Nebeska Srbija.
Ta i takva Srbija će se materijalizovati iz Etra i pojaviti onog trenutka, kada mi budemo bili dostojni naših predaka i te i takve Srbije.
Srbija je večna dok su joj deca verna.
Kada su se naši preci žrtvovali na Kosovskom Boju, svi su krenuli sa namerom da se ne vrate i žrtvuju zarad Nebeske Srbije, a odrekli se zemaljske, materijalne.
Pošto su misli veće grupacije ljudi usmerene u istom pravcu veoma moćne, naši časni preci su za nas stvorili misaoni obrazac u Etru, koji se zove Nebeska Srbija.
Ta i takva Srbija će se materijalizovati iz Etra i pojaviti onog trenutka, kada mi budemo bili dostojni naših predaka i te i takve Srbije.
Srbija je večna dok su joj deca verna.
Srbija iznad svega. Samo Bog iznad Srbije.
Нема коментара:
Постави коментар